Fizičko vaspitanje

                                                            КОШАРКА

Настанак

► Почетком
децембра 1891, Џејмс
Нејсмит, канадски лекар
на Универзитету Макгил и
професор физичког
васпитања на Колеџу                               
Спрингфилд, осмислио је
нову игру на затвореном
терену која би служила за
одржавање кондиције
ученика током дугих зима.
Фотографија Ова фотографија аутора Непознат
аутор лиценцирана је у оквиру CC BY-SA .
Настанак
► Први играчи кошарке били су студенти
Гимназије Удружења младих хришћана.
Касније игра се проширила на читав САД и
Канаду.Кошарка се прво играла
с фудбалском лоптом. Прве лопте израђене
искључиво за кошарку биле су смеђе, што је
била уобичајена боја све до педесетих 20.
века када је Пол Тони Хинкл , у потрази за
лоптом која би била уочљивија, у употребу
увео наранџасту лопту, која је и данас
стандардна. Кош је био и остао висине од 3,05
m. Првобитни кош се разликовао од данашњег
по томе што је имао чврсто дно, док данашњи
кошеви имају мрежицу која пропушта лопту.
Док су кошеви имали чврсто дно, сваки пут
након постигнутога коша лопте су се морале
избијати из коша.
Настанак
► Вођење или одбацивање лопте од подлоге
(енлески: dribling), није било предвиђено
првим правилима. Предвиђено је било
само додавање лопте између саиграча
одбацивањем лопте од подлоге.
Додавање лопте био је први пример
кретања лопте. Вођење је постепено
нашло пут до кошарке и постао дозвољен,
међутм, није се превише користио због
неправилног облика тадашњих лопти и
њиховог неправилног одскока. Тек је
средином педесетих вођење постало
популарна метода баратања лоптом, што
је било условљено побољшањем њених
својстава за што је заслужан Пол Тони
Хинкл.
 

        Правила

Кошарка се игра рекреативно и
такмичарски. Правила за рекреативну
кошарку нису тако сторога и често су
локално одређена. Такмичарска
правила су строга правила и она су
међународна и NBA правила.
Кошаркашка правила, која обухватају                         
димензије игралишта, кошева, лопте,
дресове, регуларност и трајање игре..
. штите и обезбеђују делегиране
судије. Кошарка на тачкмичарском
нивоу захтева више услова: сат, таблу
за исписивање резултата,
алтернативне стрелице поседа, и
оперативни систем на конструкцији
коша са сиреном.

► Регуларни кошаркашки терен , игралиште по
правилима Међународне кошаркашке
федерације има мере 28×15 m, а у NBA 29×15 m.
Већина терена има паркет израђен од дрвета.
Железни кош са таблом, мрежом и обручом који
виси 1.2 метра унутар терена по средини, са
висином горњег обруча од 3,05 m. Ове мере
скоро су идентичне у свим лигама на свету.
Линија за 3 поена у међународној кошарци је
6.75, а у NBA је 7.24 метра. Док димензије терена
или табле на кошу могу варирати без претераног
учинка, врло је важно да обруч буде на тачној
висини од 3,05 m. Чак и мало одстојање од
неколико центиметара, па чак и милиметара,
може имати велики учинак на успешност шутева.

 

► Играчи су униформисани и сви из
истог тима носе једнако дизајниране
дресове истих боја.
► Стандардни дрес се састоји од доњег
дела и мајице без рукава. Сваки играч
је, и на прсима и на леђима, на свом
дресу, означен видљивим,
јединственим бројем, различитим од
свох бројева саиграча.
Професионални кошаркаши користе
специјалну обућу са
високим ђоном који осигуравају
додатну потпору петама. Осим броја,
на мајицама се налазе и имена клуба,
играча и спонзора.
Правила
► На терену у игри сме бити пет
играча једне екипе у исто време.
Тимови смеју имати максимално
девет замена. Замене се могу
обављати неограничено, али само
кад је сат заустављен, тј. кад игра
није активна. Екипе имају тренера,
који најчешће развија тактику и
стратегију, и остало особље које
такође активно учествује, али изван
терена (доктори, помоћни
тренери, статистичари).
Правила
► Утакмица се игра по четири четвртине од
десет (међународна кошарка) или
дванаест минута (NBA).
На факултетима се играју два
полувремена од 20 минута, док
већина колеџа игра четири четвртине од
десет минута. Велики одмор након две
четвртине траје петнаест минута, а одмор
између две четвртине траје два минута.
Ако је игра неодлучена након четири
четвртине игра се један продужетак од пет
минута. Ако је након једног продужетка
утакмица и даље неодлучена, продужеци
се настављају док се не добије победник.
Екипе мењају кошеве (стране) након
одигране две четвртине.

 

проф.физичког васпитања: Рада Бабић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Istorijat fudbala

        Uvod

      Fudbal je igra milionske populacije dece, omladine i odraslih rasprostranjena na svim kontinentima. Kao kreativni izraz širokog socijalnog i kulturnog spektra fudbal se kreće u prostoru od pet ljudskih fenomena.[1] O tome svedoči i veoma razuđena sportska infrastruktura ( od improvizovanih terena na kojima dominira igra do fudbalskih dvoraca na kojima se isprobanom komunikacijom demonstriraju rezultati rada ) bogat kadrovski potencijal ( igrači oba pola, menadžeri, naučnici, novinari i dr. ), dominacija medijskim prostorom, finansijske mega dimenzije, kao i drugi brojni indikatori.

            U svemu tome, posebno mesto zauzimaju višemilionske socijalne grupe stratifikovane po posebnim kriterijumima ( od emocionalnih i racionalnih do lokalnih i nacionalnih ) označene kao publika i navijači koji sa fudbalom i među sobom komuniciraju na sebi svojstven način. Ta komunikacija ima posebno, spektakularna obeležja u završnim klupskim i reprezentativnim takmičenjima kao što su : Kup evropskih klubskih prvaka, Prvenstvo Evrope i Prvenstvo sveta u kojima učestvuju nacionalne selekcije.

 

          Nastanak fudbala

          Pouzdani istorijski izvori govore da se prva igra loptom pojavila kod Kineza. Naime, kineski imperator Huang Ti, poznat kao ujedinitelj kineske imperije,[2] podsticao je upražnavanje borbene igre loptom pod imenom “cu – ki “ ( zu-ki ) ( cu – gurati; ki – lopta ). Lopta je bila od kože, punjena perjem i krznom životinja. Igra je ubrzo postala veoma popularna u narodu. Smisao igre sastojao se u tome da su dve ekipe, postavljene jedna nasuprot druge, gurale loptu svim delovima tela, osim ruku, u pravcu dveju vertikalno postavljenih bambusovih trski. Pobednikom se smatrala ekipa koja bi prva proterala loptu između bambusovih trski. U igri je učestvovao veliki broj igrača. Tačan broj igrača nije poznat. Postoji sumnja da li je taj broj bio i podjednak sa obe strane.

            Ova igra kasnije prelazi granice Kine i pojavljuje se u Japanu.

 

           GRČKA

            U koljevci Olimpijskih igara upražnjavane su, takođe, igre loptom. Jedna od najstarijih igara starih Grka poznata je po imenu episkuros. Igrala se malom punjenom loptom ( pilla ) i većom, od životinjske bešike, koja je bila opšivena kožom ( folis ).

            U igri su nastupale dve ekipe sa jednakim brojem igrača. Nije bilo određeno koliki je to broj. Polje igre označeno je sa dve paralelne linije. Srednjom linijom igralište je bilo podeljeno na dva dela. Linije su bile povučene ( označene ) kamenčićima složenim u nizu.

 

            ITALIJA

            Seneka[3] i još neki autori spominju “ harpastum “, jednu grubu i oštru igru loptom koju su upražnjavali rimski legionari. Ona je bila slična grčkoj igri, a veruje se da je i stvorena po grčkom uzoru. Pisani spomenici svedoče i o igri velikom loptom “ calcio “ . Ove igre međusobno su se razlikovale , kako po veličini lopte tako i po mestu u kojem su se igrale ( Padova i Firenca ).

            “ Padovski fudbal “ igrali su uglavnom studenti. Igralište je po obliku i dimenzijama odgovaralo današnjem terenu za fudbal. Broj igrača varirao je od 20 do 40 na svakoj strani. Lopta je bila napunjena travom. Bila je teška oko 280 gr., a po obimu nešto manja od današnje. Igra je počinjala sa sredine igrališta. Igrači su bili raspoređeni u četiri linije, te su se u toj formaciji kretali po terenu. Igra je bila vrlo slična današnjem ragbiju, što znači da se igralo rukama i nogama. Gol je bio označen sa dva štapa, a dimenzija igrališta omeđena konopcem.

            U Firenci za vreme “ Medičija “[4] igrao se fudbal koji se razlikovao od onoga u Padovi. Fudbal je bio privilegija plemstva, a igrao se u vreme praznika na najpoznatijim trgovima. Naročito su bile zapažene igre u okviru velikih svečanosti koje su održavane u čast stranih velikana. U njima je učestvovalo čitavo plemstvo i veliki ibroj građana Firence. Za tu priliku trg je bio bogato okićen zastavama koje su postavljene na tribine i šatore. Igralište je bilo pravougaonog oblika 100x50m. Po dužini, s jedne strane bio je zid, a s druge  jarak. Uže strane igrališta služile su kao gol, a bile su izrađene u obliku ograda od dasaka. U središtu polja bila je ugrađena mermerna ploča sa koje je započinjala igra.

            Ekipe su bile sastavljene od 27 igrača. İgrači su bili raspoređeni u 4 linije. U prednjem redu bilo je 15 igrača ( 3 grupe po 5 igrača ). U drugoj liniji nalazilo se 5 igrača “ sconciatori “  ( koji ometaju ); u trećoj 4 igrača “ datori inananzi “. U zadnjoj liniji bilo je četiri igrača.

            Igrači su bili obučeni u plavu i crvenu odeću usko priljubljenu uz telo. Sudije su bile na dominantnim mestima na tribinama. Na prvi znak trube igralište se praznilo. Kod drugog znaka igrači bi zauzimali svoja mesta, a kod trećeg pojavio bi se sudija s loptom u ruci, obučen u dres čija boja je prestavljala sintezu boja takmičarskih ekipa. Na sredini igrališta, sudija je bacanjem lopte označavao početak igre.

            Igralo se nogama i rukama, ali se lopta nije smela nositi, već samo udarati. Gol je bio postignut kada je lopta proterana preko označene linije na suprotnoj užoj strani igrališta. Posle svakog gola strane su se menjale. Usput je vršen mimohod oko igrališta uz mahanje zastave pobednika, dok je druga ekipa nosila spuštene zastave. Igra je trajala sve dok sa gradske kule sat nije otkucao 24 časa. Ekipa koja je postigla više golova kao nagradu za pobedu dobijala je protivničku zastavu. Kod nerešene igre obe strane zadržavale su svoje zastave. Pred utakmicu odvijala se svečana parada uglednih gostiju na tribinama. Na čelu povorke bili su trubači i bubnjari, zatim rukovodioci, sudije zastavnici i igrači obe ekipe, svrstani u kolone po parovima. Na kraju je najstariji igrač nosio loptu, a iza njega su išli još i zastavnici i kneževska garda.

            Vrhovni nadzor nad igrom bio je poveren istaknutoj ličnosti u gradu. Ova funkcija je bila nasledna i vezana uz jednu porodicu. Ove svečanosti imali su istaknute učesnike i igrače iz redova visokog plemstva. Među poznatim igračima bili su Giulio Mediči, kasnije papa Klement VII, Aleksandar Mediči, kasnije papa Leo XI i Maffeo Barberini, kasnije papa Urban VIII.

            “ Fiorentinski calcio “ odigran je poslednji put 1902.godine.

 

         FRANCUSKA

        Igre nalik na današnji fudbal mogle su se prepoznati i u igrama loptom koje su se i u Francuskoj održavale svake godine na pokladni dan,Božić i Uskrs.Igra pod nazivom “ Choule “  bila je slična rimskoj igri . U njoj se obično takmičilo selo protiv sela. Druga igra koja se spominje u Francuskoj nazivala se “ shoulage “, a odigravala se na igralištu pravougaonog oblika dugačkog 300m.

  Dok su kralj Filip V ( 1683 – 1746 ) i Karlo V ( 1500 – 1558 ) zabranjivali ovu igru          ( “ ludus soularum ) u nekim crkvenim zadužbinama su podsticane. Tako npr., radi upražnjavanja te igre, sveštenstvo je za svoje redovnike predviđalo nabavku 7 lopti godišnje.

U arhivi francuskog manastira Auxere nađena su pravila igranja loptom iz 1396.godine, kojih su se u igri pridržavali redovnici. Pored toga, svaki redovnik bi poklanjao loptu. Veličina lopte određena je tako “ da se ne može obuhvatiti jednom rukom “. Prezentacija igre “ shoulage “ obavljena je poslednji put 1900.godine za vreme Svetske izložbe u Parizu. Igra “ shoulage “ još uvek se zadržala u mestu Folot.

 

            BRITANIJA

            Na Britanska ostrva igru loptom doneli su rimski legionari. Engleski hroničar William Fitzstephen u zapisima koji potiču iz XII veka pominje veoma omiljenu igru loptom koja se, kao i na kontinentu, igrala u vreme pokladnih praznika. Igra se u početku odvijala na poljanama, a zatim je ušla i u gradske ulice, koje su za tu priliku bile posebno osigurane. Iz bezbedonosnih razloga bili su zabarikadirani svi prozori a sve što nije čvrsto uzidano bilo je sklanjano. İgra je bila vrlo surova. Zbo toga su stanovnici Londona tražili da se ova igra zabrani. Tako je Edvard III [5] , kralj Engleske, 1314.godine bio primoran da izda nalog kojim se ova igra zabranjuje. Izdao je proklamaciju sledeće sadržine : “ Zbog velike buke u gradu, izazvane guranjem velikih lopti iz čega bi moglo nastati ogromno zlo, naređujemo i zabranjujemo, i ime kralja, pod pretnjom kazne zatvora, dalje igranje ovih igara u gradu “.

            I pored toga igra se upražnjavala i dalje pa je kralj Edvard III izdao 1349.godine novu naredbu kojom se zabranjuje “ glupa i škodljiva igra nogom “.

            Obično je igralo selo protiv sela, ulica protiv ulice, s dogovorenim brojem igrača sa svake strane. Bilo je određeno mesto kroz koje se uz snažan otpro protivničke strane morala progurati lopta. Igre su bile poput pravih bojeva veoma oštre.

Igra je u to vreme dobila i svoj današnji naziv “ foodball “ iako se još igrala i rukama. Kasnije se ovim zabranama, na insistiranje sveštenika, pridružila i kraljica Elizabeta obrazloženjem da je fudbal “ razuzdana i surova igra koja ometa nedeljni mir “, pa čak i da je “ fudbal sam po sebi pronalazak đavola “.

 

          Pojava savremenog fudbala

          Početkom XIX veka u engleskim školama intenziviraju se igre loptom. Kako su se igre odvijale bez univerzalnih pravila, posebno onih koja regulišu prava o kontaktu sa loptom, došlo je do neodložne potrebe da se ona definišu.

            Ove potrebe delimično su zadovoljene već 1862.godine, kada je M. Tring, rektor škole u Uppinghamu, izdao prva fudbalska pravila. Pravila su bila situirana u 9 tačaka obuhvativši : opis igre nogom, zaustavljanje lopte ( nogom i rukom bez prava udaranja lopte nogom u vazduhu ), postizanje gola i dr. Ovim pravilima i klupskim zatvorenošću tadašnje elite pokušala je da prisvoji fudbalsku igru. Međutim, kako su fudbaleri i navijači poticali iz istog ( radničkog ) socijalnog miljea, toj tendenciji uspešno su odoleli. Nastajanje klubova, pre svega, u gradovima sa radničkim četvrtima ( Arsenal, Mančester, Totenhem i dr. ) to najbolje i potvrđuje. U pokušaju da se izvrše određena preciziranja u Tringovim pravilima, u decembru 1863.godine u Londonu, organizovano je značajno savetovanje o fudbalskim pravilima. Na tom savetovanju došlo je do nepremostive polarizacije između pristalica            „ ragby “ i „ dribling „ načina igre. Tako je i došlo do jasne diferencijacije na „ ragby „ pristalice i pristalice „ dribling „ igranja. Homogenizovane pristalice „ dribling „ pristupa u igri loptom formiraju svoj fudbalski savez – Footbal Association.

            Pravila su predviđala igralište pravougaonog oblika 200×100 jardi ( 182,88×91,44m ). Po sredini poprečnih strana nalazili su se golovi, označeni vertikalnim stubovima koji su bili rastojanju od 7,96 jardi ( 7,28m ). Svako udaranje lopte rukom i glavom bilo je zabranjeno. Protivnik se mogao napasti samo ramenom, prsima ili trupom, ali bez upotrebe nogu i ruku. Ekipu je činilo po 11 igrača sa svake strane. Posle svakog postignutog gola ekipe su menjale gol koji su branili, odnosno napadale.

            Dakle, od decembra 1863.godine može se govoriti o fudbalskoj igri u današnjem pojmovnom smislu. Na taj način svet sporta postao je bogatiji za jednu novu sportsku igru. Počela se dalje razvijati sportska igra kodifikovana u 13 fudbalskih pravila.

            Već sledeće 1864.godine izvršena je i prva dopuna pravila koja su pripisivala obavezu fudbalskih cipela.

            U toku 1866.godine uvedeneo je pravilo ofsajd ( u slučaju prijema lopte na protivničkoj polovini, a da se ispred igrača nalaze samo dva igrača ). Do tada igračima nije bilo dozvoljeno da prime loptu ako su ispred nje.

            Fudbalska infrastruktura obogaćena je 1867.godine spajanjem ( konopcem ) vertikalnih šipova koji su označavali vrata gola.

            U toku 1870.godine uvedeno je pravo na udaranje lopte glavom. Sledeće 1871.godine, postavljen je igrač sa posebnim zadatkom da čuva gol ( golman ). Uvođenje golmana nastalo je kao logička posledica brojnih implikacija igre u kojoj su igrači u polju ostali bez prava igranja rukom što je izazvalo teškoće u odbrani sopstvenog gola.

            Pravo golmana na igru rukom samo u svom kaznenom prostoru ograničeno je 1912.godine.

            Prvo službeno takmičenje u fudbalu “ Engleski kup “, osnovano je 1871.godine.

            Do uvođenja “ kornera “ došlo je 1873.godine. To je udarac koji se izvodi iz tačke gol-aut linije koja je bila udaljena 15m od gola. Današnje pravilo korner, s obzirom na mesto izvođenja, uvedeno je 1913.godine.

            Sankcije slobodnim udarcem uvedene su 1874.godine. Veličina današnjeg gola 7,32×2,44m određena je 1875.godine.

            Pravilo “ aut “ nastalo je 1875.godine. Lopta se uvodila u igru najpre jednom, a zatim sa dve ruke. Do tada se, inače, aut ispucavao nogom s mesta gde je lopta napustila igralište. Aut se bacao najpre samo u pravcu sredine igrališta, a kasnije u svim pravcima.

            Prvi zvučni signal sudijskom pištaljkom, kao znak za prekid igre uveden je 1878.godine. Zanimljive su dve verzije o tome kako se došlo na misao da se upotrebi pištaljka. Prva govori da su za vreme jedne utakmice nedaleko od igrališta, lovci jurili divljač. Kako su tom prilikom za uznemiravanje divljači upotrebljavali pištaljke, došlo se na ideju da se ona mogla upotrebiti i kao sredstvo za davanje znakova kod prekršaja u toku fudbalske igre. Druga verzija govori da se u blizini jednog igrališta, u vreme dok se odvijala utakmica, kretala lokomotiva koja je zviždukom emitovala signale u skladu sa svojom funkcijom. Ovo zviždanje lokomotive, navodno, poslužilo je kao ideja za uvođenje pištaljke i na fudbalski teren.

            U toku 1881.godine uvedeno je više pravila među kojima : kontrola trajanja igre i preciziranje uloge sudije u njoj. Glavne sudije dobile su i pomoćne, 1884.godine. One su, kao i danas, delovale pored aut linjije. Razvoj sudijske organizacije 1882.godine dovelo je do osnivanja internacionalne sudijske organizacije ( International Football Board ) sa ekskluzivnim pravom da menja, dopunjuje i tumači pravila igre. Za sedište asocijacije određen je Mančester.

            Na predlog Iraca 1891.godine uveden je jedanaesterac. Uvođenje jedanaesterca imalo je za cilj da zaštiti navalne igrače od grubih nasrtaja na igrača koji se brane. Kod odbrane jedanaesterca, golman je mogao istrčavati sa gol linije. Iste godine uveden je kazneni i golmanski prostor.

            Za potrebe sudijske organizacije Udruženje fudbalskih sudija 1893.godine štampalo je fudbalska pravila.

            Do određivanja trajanja igre od 90 minuta došlo je 1897.godine, a 1906.godine uveden je i odmor u trajanju od 5 minuta.

            Pod uticajem Engleske fudbal počinje da se igra i na kontinentu : Italija, Danska i Holandija ( 1875. ), Švajcarska ( 1882. ), Nemačka ( 1885. ), Francuska ( 1890. ), Austro – Ugarska ( 1890. ).

            U Južnoj Americi fudbalska organizacija se razvijala uporedo sa evropskom : Argentina ( 1883. ), Čile ( 1895. ), Urugvaj ( 1900. ), Brazil ( 1914. ).

            Umnožavanje fudbalskih organizacija dovelo je ( 24.05. 1904.godine u Parizu ) do osnivanja Međunarodnog fudbalskog saveza ( Federation Internationale de Football Association – FIFA ) sa sedištem u Švajcarskoj. Zanimljivo je da među članovima FIFA ( Francuska, Holandija, Belgija, Švajcarska, Švedska, Danska, Španija ) nije bilo Engleza koji su smatrali da je fudbal nedovoljno razmnožen da bi se formirala međunarodna asocijacija. Međutim, Englezi već 1905.godine menjaju svoj stav i ulaze u FIFA-u. Uz to, engleski delegat Vulf postaje presednik FIFA-e. Tri godine kasnije, članice FIFA-e postaju i prekookeanske zemlje : SAD, Argentina i Čile.

            U ovom periodu uvedena su i nova jedinstvena pravila od kojih je najvažnije “ ofsajd pravilo “ ( 1925. ) koje na protivničkoj polovini ne dozvoljava dalju akciju ako je samo jedan od protivničkih igrača ispred njega. Ova izmena u pravilu ofsajd umnogome je opredelila dalji tok fudbalske igre.

            Pojava fudbala u jugoslovenskom prostoru vezana je za ime Danila, čika Dače Stojanović[6] koji je u Kragujevcu 14. Septembra 1903.godine osnovao Loptački klub “ Šumadija “. Međutim, prema “ Večernjim novostima “( broj 142. od 23.maja 1896.godine ) prvu fudbalsku loptu u Srbiju doneo je Hugo Buli[7]  maja 1896.godine. Naime, na terenu tadašnje SANU-u u Beogradu , u okviru Gimnastičkog društva “ Soko “, igrale su se prve igre loptom. Ova aktivnost je institucionalizovana osnivanjem Loptarske sekcije u okviru beogradskog  “ Sokola “ 12. Maja 1896.godine. Prva utakmica između dveju Loptačkih sekcija odigrana je 19. Maja 1896.godine u blizini Nebojšine kule ispod Kalemegdana uz prisustvo do 50 gledalaca. Prema Vladeti Simić, prva lopta za fudbal u Nišu pojavila se 1914.godine, a prvi klub ( “ Stevan Sinđelić “ ) osnovan je 1919.godine. Novonastala državna zajednica Srba, Hrvata i Slovenaca formirala je 1919.godine Fudbalski savez Jugoslaveije. Iste godine ovaj Savez primljen je kao privremen, a 1923.godine kao stalni član FIFA-e.

 

          Međunarodna reprezentativna takmičenja

      I pored pokušaja barona Pjer de Kubertena da se fudbal uvrsti u program Olimpijskih igara već u Parizu 1900.,fudbal je postao deo olimpijskog programa tek poslje osam godina, na Olimpijskim igrama u Londonu. Na tom olimpijskom fudbalskom turniru Engleska je zauzela prvo mesto . Ovaj fudbalski uspeh Englezi su ponovili i na Olimpijskim igrama u Štocholmu 1912.godine.

Važnost Olimpijskih igara u Antwerpenu 1920.godine pojačana je činjenicom prvog reprezentivnog nastupa Jugoslavije na međunarodnoj sceni. Jugoslovenska reprezentacija je eliminisana od Čehoslovačke rezultatom od 7:0. Fudbaleri su ujedno bili i jedini olimpijski učesnici iz Jugoslavije. Pobednici ovog fudbalskog turnira postali su Belgijanci, jer su čehoslovački fudbaleri, nezadovoljni odlukom sudije, napustili teren.

U Amsterdamu 1928.godine, Urugvaj je ponovo postao olimpijski pobednik. U finalnom susretu pobedio je ekipu Argentine. Na ovom olimpijskom turniru zbog nesporazuma sa FIFA nije učestvovala reprezentacija Engleske.

Afirmacijom fudbala na Olimpijskim igrama 1928.godine u Amsterdamu, stekli su se uslovi za plasiranje ideje i o svetskom prvenstvu u fudbalu. Ideja je ostvarena odlukom da se već 1930.godine održi prvo Svetsko prvenstvo, koje će se, nakon toga, ponavljati svake četiri godine. Najzaslužniji za prihvatanje ovog predloga su tadašnji presednik FIFE Žil Rime i generalni sekretar Henri Delane.

Na kongresu FIFA-e u Barseloni 1929.godine za organizovanje Prvog svetskog prvenstva prijavilo se 5 zemalja : Italija, Španija, Švedska, Holandija i Urugvaj. Međutim, kada je organizatoru predočeno da sam mora snositi sve troškove organizacije, svi kandidati, izuzev Urugvaja, su se povukli.

Na Prvom svetskom prvenstvu pojavili su se : Argentina, Belgija, Bolivija, Brazil, Čile, Francuska, Jugoslavija, Meksiko, Paragvaj, Peru i Rumunija. Prvi svetski prvak postao je domaćin Svetskog prvenstva, ekipa Urugvaja, koja je u finalu pobedila Argentinu sa 4:2, a Jugoslavija je zauzela treće mesto.

Drugo svetsko prvenstvo održano je u Italiji 1934.godine uz učešće 16 zemalja : Argentina, Austrija, Belgija, Brazil, Čehoslovačka, Egipat, Francuska, Holandija, Nemačka, Rumunija, SAD, Švedska, Španija, Švajcarska, Italija. Svetski prvak postala je reprezentacija Italije, pobedivši u finalu ekipu Čehoslovačke sa 2:1.

Na Olimpijadi u Berlinu 1936.godine Italijani su osvojili prvo mesto.

Treće Svetsko prvenstvo održano je u Francuskoj 1938.godine. Propozicije su predviđale direktno učešće domaćina prvenstva i aktuelnog svetskog prvaka, dok su druge reprezentacije morale da prođu sistem kvalifikacionih utakmica. Na turniru u Francuskoj igralo je 16 reprezentacija : Francuska, Italija, Brazil, Holandija, Nemačka, Švajcarska, Belgija, Čehoslovačka, Norveška, Poljska, Rumunija, Mađarska, Kuba, Istočna Indija i Švedska.

Drugi svetski rat sprečio je održavanje velikih sportskih manifestacija ( Olimpijske igre 1940. i 1944. ) i Svetsko prvenstvo ( 1942. i 1946.godine ).

Posleratne Olimpijske igre 1948.godine u Londonu bile su i prva prilika za ponovnu afirmaciju međunarodnog fudbala. Olimpijski pobednik u fudbalu postala je reprezentacija Švedske, koja je u finalu pobedila ekipu Jugoslavije ( 3:1 ).

 

        Fudbal današnjice

     Fudbal  je u poslednjih pedeset godina postao najomiljeniji sport na planeti, i ujedno najvažnija sporedna stvar na svetu. U fudbal je umiješan veliki broj svetske populacije. Igra se na svim kontinentima, u većini  drzava i u stalnom je porastu, kako po kvalitetu, atrakciji, finansijama i po dostupnosti širokim masama populacije.

5.1 Najveće svetske fudbalske organizacije

FIFA – fudbalska organizacija,  nosilac razvoja, svetskog fudbala. Glavni organizator  Svetskog prvenstva  i  Kupa konfederacija.

UEFA – fudbalska organizacija na evropskom nivou.  Posjeduje veliki  autoritet u svetu fudbala i van granica Evrope. Organizator je elitnih takmicenja kao što su: Evropsko prvenstvo, UEFA Champions League, UEFA Cup, UEFA Intertoto Cup.

5.2 Kontinentalna takmičenja za nacionalne selekcije   

Evropa:  European Championship

Južna Amerika:  Copa America

Afrika:  African Nations Cup

Azija:  Asian Cup

Severna Amerika:  CONCACAF Gold Cup

Okeania:  Oceania Cup

       Elitna klubska takmičenja za područje Evrope u Organizaciji UEFE

LIGA ŠAMPIONA, najelitnije klupsko takmičenje na svetu. Plasman obezbeđuju osvajači šampionata evropskih zemalja ili klubovi koji zauzimaju drugo, treće ili četvrto mesto u zavisnosti od rejtinga domaćeg liga takmičenja. Učestvuje 32 kluba, podeljenih u 8 grupa po 4 učesnika, posle 6 odigranih mečeva u grupi u 1/8 finala se plasiraju dva prvoplasirana tima. Takmičenje se nastavlja po kup sistemu, sa dve utakmice osim finalne koja se igra na unapred određenom neutralnom terenu.

 UEFA Kup je drugo po snazi takmičenje u Evropi odmah posle Lige Šampiona. Učestvuju pobednici nacionalnih kup takmičenja i klubovi plasirani od drugog do sedmog mesta u nacioalnim šampionatima u zavisnosti od njihovog rejtinga. Timovi su podeljeni u 8 grupa po 5 timova, svaki tim igra dve utakmice na svom i dve na gostujućem terenu. Prva tri plasirana tima se plasiraju u 1/16 finala gde im se pridružuje osam trećeplasiranih iz grupne faze Lige Šampiona. Ostali tok takmičenja je identičan sistemu iz Lige Šampiona.

 

     STATISTIKA SVETSKIH I EVROPSKIH PRVENSTAVA I LIGA ŠAMPIONA

     Statistika Svetskih prvenstava

	1.mesto	2.mesto	3.mesto	domaćin
1930.	Urugvaj	Argentina		Urugvaj
1934.	Italija	Čehoslovačka	Nemačka	Italija
1938.	Italija	Mađarska	Brazil	Francuska
1950.	Urugvaj	Brazil	Švedska	Brazil
1954.	Nemačka	Mađarska	Austrija	Švajčarska
1958.	Brazil	Švedska	Francuska	Švedska
1962.	Brazil	Čehoslovačka	Čile	Čile
1966.	Engleska	Nemačka	Portugal	Engleska
1970.	Brazil	Italija	Nemačka	Mexico
1974.	Nemačka	Holandija	Poljska	Nemačka
1978.	Argentina	Holandija	Brazil	Argentina
1982.	Italija	Nemačka	Poljska	Španija
1986.	Argentina	Nemačka	Francuska	Mexico
1990.	Nemačka	Argentina	Italija	Italija
1994.	Brazil	Italija	Švedska	SAD
1998.	Francuska	Brazil	Hrvatska	Francuska
2002.	Brazil	Nemačka	Turska	Japan i Korea
2006.	Italija	Francuska	Nemačka	Nemačka

 

        Statistika evropskih prvenstava

	1.mesto	2.mesto	3.mesto	domaćin
1960.	SSSR	Jugoslavija	Čehoslovačka	Francuska
1964.	Španija	SSSR	Mađarska	Španija
1968.	Italija	Jugoslavija	Engleska	Italija
1972.	Nemačka	SSSR	Belgija	Belgija
1976.	Čehoslovačka	Nemačka	Holandija	Jugoslavija
1980.	Nemačka	Belgija	Čehoslovačka	Italija
1984.	Francuska	Španija		Francuska
1988.	Holandija	SSSR		Nemačka
1992.	Danska	Nemačka		Švedska
1996.	Nemačka	Češka		Engleska
2000.	Francuska	Italija		Holandija
2004.	Grčka	Portugal		Portugal
2008.	–	–		Austrija i Švajcarska

 

      Statistika Lige Šampiona

	1.mesto	2.mesto
1956.	Real Madrid	Reims
1957.	Real Madrid	Fiorentina
1958.	Real Madrid	Benfica
1959.	Real Madrid	Reims
1960.	Real Madrid	Frankfurt
1961.	Benfica	Barcelona
1962.	Benfica	Real Madrid
1963.	Milan	Benfica
1964.	Internazionale	Real Madrid
1965.	Internazionale	Benfica
1966.	Real Madrid	Partizan
1967.	Celtic	Internazionale
1968.	Manchester	Benfica
1969.	Milan	Benfica
1970.	Feynord	Celtic
1971.	Ajax	Panatanaikos
1972.	Ajax	Internazionale
1973.	Ajax	Juventus
1974.	Bayern	At. Madrid
1975.	Bayern	Leeds
1976.	Bayern	St.Etienne
1977.	Liverpool	Gladbach
1978.	Liverpool	Club  Brugge
1979.	Nottingham Forest	Malmmo
1980.	Nottingham Forest	HSV
1981.	Liverpool	Real Madrid
1982.	Aston Villa	Bayern
1983.	HSV	Juventus
1984.	Liverpool	Roma
1985.	Juventus	Liverpool
1986.	Steaua	Barcelona
1987.	Porto	Bayern
1988.	PSV	Benfica
1989.	Milan	Steaua
1990.	Milan	Benfica
1991.	Crvena zvezda	Marselle
1992.	Barcelona	Samdoria
1993.	Marselle	Milan
1994.	Milan	Barcelona
1995.	Ajax	Milan
1996.	Juventus	Ajax
1997.	Dortmund	Juventus
1998.	Real Madrid	Juventus
1999.	Manchester	Bayern
2000.	Real Madrid	Valencia
2001.	Bayern	Valencia
2002.	Real Madrid	Leverkusen
2003.	Milan	Juventus
2004.	Porto	Monaco
2005.	Liverpool	Milan
2006.	Barcelona	Arsenal
2007.	Milan	Liverpool
2008.	Mančester	Chelsea

 

     Na sljedećim snimcima su prikazani neki od najljepših golova sa najvećih reprezentativnih i klupskih takmičenja:

 

 

 

 

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Prsna tehnika plivanja- prsno plivanje

    

     Prsna tehnika(prsno plivanje) je najsporija i pravilima za plivačka takmičenja strogo propisana. Na Olimpijskim igrama prsno pli­vanje zastupljeno je u disciplinama 100 i 200 m za oba pola, zatim, ono se pliva u mešovitom plivanju  400 m – treća deonica i u  štafeti 4×100 m mešovito druga deonica.

     Prsno plivanje ima višestruku praktčičnu primenu. Ono se koristi u svim slučajevima kada se mora iz bilo kog razloga da održava smer kretanja u. vodi, kada treba plivati bezšumno, u odelu sa puškom. Zatim u slučaju kada je potrebno vući iz­nemoglog ili utopljenika u vodi, prevrnuti čamac itd. Prsna tehnika je prikladna, za sve vrste ronjenja u daljinu i u du­binu. Ona se u najvećoj meri koristi kao početna tehnika u obuči odraslih i najzad služi za rekreaciju i rehabilitaciju.

     Prsno plivanje je jedno od najstarijih plivanja, a u program Olimpijskih igara uvedeno je 1904. Godine. Plivači su sve do 1935. godine primenjivali tzv. klasično./ortodoksno/ prsno plivanje. Karakteristike klasičnog prsnog plivanja bile su sledće: posle izvršenog ciklusa pokreta ruku a zatim nogu, plivač je relativno dugo sav opružen klizio na površini vode. Glavni nosilac brzine bili su opširni poluloužni pokreti nogu /poznato istiskivanje klina vode izmedju široko rastavljenih nogu/, dok su ruke, koje su, takodje, veslale široko, imale podredjenu ulogu.

     Sovjetski plivači su tridesetih godina doprineli po­boljšanju brzine prsnog plivanja. Oni su  osnažili, zaveslaje ruku, a u trenutku kada su one vraćale po nov zaveslaj spuš­tali su lica u vodu, vršeći izdisaj.

 

     Užurbene pripreme za Olimpijske, igre u Berlinu /1936. godine/ donele su izuzetne promene u disciplini prsnog pli­vanja.  Naime, američki plivači, usled toga što pravila prsnog plivanja nisu precizirala kako ruke, posle izvršenog zaveslaja treba da se vraćaju za nov zaveslaj, došli su na ideju, da za­veslaj ruku produže sve do butina i da ruke kroz vazduh vrate u početni položaj iz koga će slediti sledeći zaveslaj u vodi. Ovim veoma efikasnim zaveslajima ruku, pokreti nogu bili su u potpunosti podredjeni. Plivač je izvodio relativno brz ali veo­ma uzak pokret nogu kao u prsnoj tehnici. Vazduh je izdisivao u vodu.

     Iako je nastala brža varijanta prsnog plivanja, na­zva na po sličnosti pokreta ruku mahanjima krila leptira ⁽leptir-baterflaj), kojom se do 1952, godine plivalo uporedo sa klasičnim prsnim, u disciplini prsnog plivanja. Rekordi u ovoj disciplini sve su se više poboljšavali. Medjutim, FINA, da bi zaštitila inače veoma korisnu prsnu tehniku 1953. godine izdvojila je varijantu “leptir” ko posebnu plivačka disciplinu.

     Time  je prsno plivanje moglo dalje nesmetano da se razvija . Poboljšanje prsne, tehnike išlo je u pravcu većeg korišćenja zaveslaja ruku i skraćivanja pauze posle izvedenih, pokreta ru­ku i nogu. Pored toga plivači su znajući da se pod vodom pli­va brže nego na površini vode, u disciplini prsnog plivanja sve više su ronili, postižući na taj način bolje rezultate. Za vreme ronjenja, plivači su izvodili duge pokrete ruku sve do bu­tina, kada bi ponestalo vazduha oni su izronjavali da bi po­sle udisaja ponovo zaronili. Na Olimpijskim igrama u Melbrunu 1956. godine, skoro svi “prsaši” manje ili više su ronili .

     I opet, u cilju zaštite prsnog plivanja intervenisala je Fina i u disciplini prsnog plivanja zabranila je ronjenje. Samo posle starta i posle okreta plivač pod vodom može da izvede jedan ciklus pokreta ruku i nogu, zatim mora da pliva, na površini vode. Tako su plivači vratili na “normalno^“ prsno pli­vanje.

Dalje usavršavanje prsne tehnike ogleda se u nizu racionalnijih elemenata kao: pomeranje udisaja posle izvršenog zaveslaja ruku ,/tzv. kasni udisaj/, veoma snažno savijanje no­gu i “uži^“ pokreti nogu sa akcentom na njihovo opružanje /.

     Analizia prsne tehnike(prsnog stila plivanja)

     Prsna tehnika(prsno plivanje) je pravilima za plivačka takmičenja strogo propisana. Plivač za vreme plivanja mora uvek da bude u položaju na prsima, ramena ne smeju da poremete horizontalan položaj, a pokreti jedne i druge ruke, kao pokreti jedne i druge noge moraju da se izvode  povremeno i simetrično. Ka­rakteristično je, da se pripremni pokreti kako ruku tako i nogu vrše u vodi /pokreti u smeru plivanja/, što smanjuje br­zinu kretanja plivača u vodi. Kako bi se negativan uticaj ovih pokreta sveo na najmanju meru oni treba da se izvode sa olabavljenim mišićima, relativno sporije, najkraćim putem i to tako da se otporu vode izlažu, što manje površine. Međjutim, činje­nica je, da se ruke u prsnoj tehnici, za vreme izvodjenja pri­premnih pokreta ne vade iz vode kao što je to slučaj u drugim tehnikama plivanja, te ne postoji problem povremenog smanjiva­nja sile potiska, pa zbog toga., telo ima ujednačeniju plovnost.

     U brzom plivanju neki plivači uđišu na svaki drugi ciklus.

     Posto ruke i noge u prsnoj tehnici izvode pokrete istovremeno to brzina plivanja nije ujednačena. Za vreme vr­šenja propulzivnih, pokreta zapažaju se ubrzanja, dok prilikom izvodjenja pripremnih, pokreta, brzina plivanja se usporava.

     Uslov brzog plivanja je pravilna koordinacija pokreta ruku i nogu kako bi se kolebanja brzine svela na najmanju meru.

Položaj tela kod prsne tehnike(prsno plivanje)

      Telo plivača slobodno je opruženo u vodi na prsima, s tim što je gornji deo tela više položen nego karlica i noge.

     Pravila za plivačka takmičenja koja se odnose na prsnu tehhiku(prsno plivanje) dozvoljavaju okretanje tela samo oko poprečne ose, jer ova kretanja ne narušavaju horizontalan položaj tela u vo­di, koji je obavezan. I tako u prsnoj tehnici telo plivača za vreme plivanja znatno menja položaj upravo u odnosu na po­prečnu osu tela, što zavisi od pojedinih faza ciklusa pokreta udova. Napadni ugao /ugao izmedju uzdužne ose tela i površine vođe/ za vreme plivanja varira izmedju 5 i 10°. On je najveći kada ruke završavaju propulzivni polukružni pokret u vodi i podiže zatim glavu i udiše, a najmanji pri kraju udarca nogama kada telo plivača zauzima položaj najbliži horizontalnom. Periodičan visok i nešto kos položaj tela plivača u vodi koristan je iz više razloga. Plivač za to vreme može slobodno da udahne, jer usta su izvan vode a noge koje se tada nalaze nešto dublje u vodi, mogu bez vadjenja stopala i eventualno pođkolenica iz vode da izvrše pripremu /položaj blizak čučnju/ za sledeći koristan pokret – udarac.

Na sljedećem snimku je prikazana ispravna tehnika “Prsnog plivanja”:

 

 

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

 

 

 

                                                 Delfin tehnika(stil) plivanja

 

Razvoj delfin plivačkog stila(delfin plivanje)

      Delfin (delfin plivanje) je najmladji način plivanja, a po brzini zau­zima drugo mesto, odmah iza kraula. Nastao je usavršavanjem leptirove tehnike, kao što je leptir nastao usavršavanjem prsnog plivanja. U težnji da se prsnom plivanju poveća brzina, plivači su došli na ideju da, iskoriste pravilima nedovoljno preciziran pokret ruku. Oni su, poput kraula, produžili zaves­laj rukama u vodi sve do butina, a  nov zaveslaj ruke bi prebacivali kroz vazduh. Takav rad ruku, usled dužeg i koris­nijeg kretanja u vodi, davao je veću brzinu, a prebacivanje ruku kroz vazduh eliminisao je kočeće dejstvo vraćanja ruku kroz vazduh. Pokreti nogu, u suštini, ostali su isti kao pri prsnom plivanju, ali polukružni pokret nogu izvodio se daleko duže. Taj način plivanja, usled sličnosti pokreta ruku sa kretanjem krila leptira, nazvan je  baterflaj. Izu­zetne uspehe u leptir tehnici imali su plivači Sovjetskog Sa­veza, pre svega S. Bojčenko. On Je 1936. godine 100 m preplivao za 1:06,3 , a 1941  godine 200 m u vremenu 2:29,3. Oba vremena su bolja od tada oficijalnih svetskih rekorda u ovim disciplinama.

     I tako dugi niz godina u disciplini prsnog plivanja uporedo su se takmičili predstavnici prsnog plivanja i tzv. “leptiraši”. Razumljivo je da je svakom godinom bilo sve više plivača koji su plivali brzim, leptirovim načinom, tako da je postojala opravdana bojazan da ce se prsno plivanje u skoroj budućnosti potpuno ugasiti. Da se ovo ipak ne bi do­godilo Međunarodna plivačka federacija Fina, godine 1953. odvojila je delfin od prsnog plivanja kao zasebnu disciplinu. Istovremeno pravilima je dozvoljen, pored polukružnog udarca, i simetričan pokret nogu u vertikalnoj ravni. Ova odluka je, zapravo, samo sankcionisala postojeće stanje, jer su plivači nekoliko godina pre toga već primenjivali novu varijantu leptirovog načina plivanja, koja se. upravo karakteriše sunožnim. vertikalnim udarcima nogu i koja se zove “delfin”. Ovi talasasti i neprekidni pokreti nogu delfin tehnike, kod kojih je izbegnuto kočeće dejstvo grčenja nogu – inače karakteristično za leptirovu tehniku – uskladjeni sa pokretima ruku, razvijaju daleko veću brzinu nego prvobitni leptir.

     Dakle, odvajanje leptira od prsnog plivanja i mogu­ćnost izvodjenja sunožnih vertikalnih pokreta nogu, omogućili si dalji razvoj ove najmladje plivačke discipline. Na početku, naročito na 200 m, plivači su plivali kombinovano, delfinom i leptirom, jer se smatralo da je delfin suviše naporan da bi se njime mogla isplivati ćela distanca.

     Prvi Evropljanin koji je, još nekoliko godina pre zrauičnog priznavanja delfina kao varijante leptira, pokazao njegovu doteranu formu, bio je mađjarski plivač Z.Fejer. Nje­ga čak zovu “ocem delfina”. Fejer se neumorno takmičio u dis­ciplini prsnog plivanja plivajući delfinom. On je na cilj sti­zao prvi, ali zbog sunožnih pokreta nogu, gore-dole, bio je uvek diskvalifikovan. Koliko je delfin, iako nedozvoljen, oduševljavao plivače, naročito Madjarske, govori i primer čuvenog G.Tumpeka. Samo nekoliko meseci posle odvajanja lep­tira od prsnog plivala, on je u disciplini 100 m plivajući delfinom oborio sv. rekord postigavši u to vreme odličan rezul­tat 1:04,3 sek, a zatim 1954. godine ga je poboljšao na 1:02,0 sek. Tehnika kojom je plivao Tumpek karakterisala se velikim amplitudama pokreta nogu i tela, dubokim zaronjavanjem pre svega glave, ramenog pojasa i trupa u trenutku ulaska ruku u vodu /opružene ruke dugo su ležale nepomično/, što je izaziva­lo velike oscilacije u položaju celog tela u smeru dole-gore. Velike amplitude pokreta udova, kao i odvojeni pokreti nogu i ruku doveli su do slabog tempa, gde je rad bio podjednako raspoređen na noge i ruke. Povezanost pokreta ruku i nogu /tzv. razvezani delfin/ ostvarivala se na sledeći način: plivač je izvodio dva opširna pokreta /udarci/ nogama uz. učešće tru­pa – za to vreme ruke su opružene ležale napred ispred glave u vodi. Za trećim udarcem nogu ruke su se uključivale u rad izvodeći zaveslaj u vodi i prebacivanje kroz vazduh po nov zaveslaj. Zatim, ruke su se zadržavale u prednjem, položaju dok su noge nastavljale svoja dva udarca, da bi se sa njihovim trećim kretanjem nadole ruke ponovo uključile u akciju.

     Tokom, sledećih godina tehnika delfina se brzo usavr­šavala i to u smislu kako smanjenja amplitude kretanja nogu tako i medjusobnog uskladjivanja pokreta ruku i nogu, gde su ruke sve manje zadržavane u položaju uzručenja.

 

     Na Olimpijskim igrama u Melbrunu 1956. godine američki plivači V.Joržik osvojio je zlatnu medalju na 200 m leptir pli­vajući delfinom postigavši vreme 2:19,3 , dok je Š. Han zauzeo drugo mesto. Ovi plivači sve su se više približavali tzv. ⁿvezanom delfinu” u kome ruke sve manje miruju u prednjem položaju, a svi pokreti se izvode u bržem tempu. U jednom ci­klusu pokreta ruku – noge su udarale dva puta.

     Dalje usavršavanje delfina stila(delfin plivanje) plivanja pripada čuvenom američkom treneru i teoretičaru Konsilmanu i njegovom učeniku M.Troju, koji je primenio tzv. “nožnu akciju” – dvoudami vezani delfin. Naime, on je na jedan puni ciklus pokreta ruku koje u prednjem položaju čine jedva uočljivo zadržavanje/ izvodio dva snažna i brza udarca nogama nadole. Prvi udarac je povezan sa ulaskom ruku u vodu, drugi – na kraju zaveslaja ali pre izlaska ruku iz vode.Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine on je na 200 m postigao 2:12,8 sek. Ovo je, dakle, najbliža preteča  savremene tehnike delfina, u kome su odstranjene velike os­cilacije u položaju ramenog pojasa i karlice, rad nogu prema analizi podvodnih snimaka/ svojim plitkim i pravo linijskim po­kretima ugradjen je u neprekidne i snažne pokrete ruku u ko­jima se primećuje tzv. visoki položaj laktova. Treba napomenuti, da 1968. godine plivačica. A.Kolt istakla se na 200 m delfin plivacjući tehnikom delfin sa jednim energičnim udarcem nogu nadole i to u trenutku kada su njene ruke ulazile, u vodu. Medjutim, tehnika delfin sa jednim udarcem nogu nije bila prihvaćena od strane ostalih plivaća. Danas najbolje rezultate postižu se tzv. vezanim delfinom, sa dva udarca nogama, snažnim zaveslajima ruku uz “visok” položaj laktova za vreme zaveslaja i umerenim amplitudama valovitog kretanja trupa.

     Delfinom se od 1968. godine na Olimpijskim igrama pliva u disciplinama 100 i 200 m /baterflaj/ plivači i plivačice, zatim, prva deonica discipline 400 m mešovito, ta kod je za plivače i plivačice i najzad treća deonica u šta­feti 4×100 m mešovito za mušicarce /Olimpijske igre u Moskvi/.

 

Analiza delfin tehnike plivanja(delfin plivanje)

 

     Karakter kretanja ruku i nogu kod delfin tehnike plivanja podseca na po­krete kraula, samo što se obe ruke i noge kreću istovremeno.

     I, upravo ovo istovremeno propulzivno delovanje ekstremitetima i gornjim i donjim, ostvaruje, plivanje sa ritmičkim ubrzanjem. Izmedju faza ovih ubrzanja postoje periodi u kojima se brzina plivanja naglo smanjuje /povratni pokreti ruku kroz vazduh po nov zaveslaj/. Usled znatnih razlika brzine plivanja u pojedinim fazama ciklusa pokreta, plivač ulaže veliki napor.

     Na ova ubrzanja on troši više energije nego što bi to bilo po­trebno kada bi plivao konstantnom brzinom. Pored ostalog, i ovo uslovljava slabije rezultate plivanja delfinom od onih koje plivač postiže plivajući kraulom.

 

Položaj tela kod delfin plivačke tehnike(delfin plivanje)

     Zbog istovremenih pokreta ruku i nogu, kao i zbog karakterističnog gibanja karlice, u delfinu se zapaž ju relativno velike i neprekidne promene položaja tela plivača u vodi. To su ritmične oscilacije trupa u poprečnoj osi tela plivaća. Za vreme ulaska ruku u vodti i početka izvodjenja prvog dela zaveslaja ruku, koji prati kretanje butina nagore i udarac podkolenioa i stopala na dole, gornji deo tela malo zaroni dok se karlica penje do površine. Kada ruke izvode snažan zaveslaji remeni pojas se podiže do površine vode, da bi i zatim, u drugom delu kretanja ruku kroz vazduli, zajedno sa karlicom, počeo da se spušta nešto dublje u vodu.

     Dakle, telo plivaća kreće se kroz vodu talasastom putanjom, pri čemu se napadni ugao neprekdino menja. Moglo bi se reći da ovakva ritmična kolebanja tela plivača delfinom, sa malim, amplitudama kretanja, donekle pomažu boljem poveziva­nju korisnih i pripremnih pokreta ruku i nogu, mada, u suštini, nisu racionalna.

Pokreti ruku kod delfina(delfin plivanje)

     U delfin plivanju, pokreti ruku su glavna pokretačka snaga. Njima su podredjeni valoviti pokreti nogu i trupa plivača. Ruke pri delfinu kreću se istovremeno i neprediknp, a, za nov zaveslaj se prebacuju kroz vazduh, tj jednom ciklusu pokreta ruku zapaža se nekoliko faza: a/ faza uronjavanja ruku u vodu i priprema za zaveslaj, b(faza zaveslaja i c) izlazak ruku iz vode i kretanje iznad vode po nov zaveslaj.

     Faza, uronjavanja ruku u vodu i priprema za zaveslaj . Pre nego što će. ruke ući u vodu, pošto je plivač već ranije udahnuo, glava se spušta u vodu da telo ne bi suviše uronilo. Ruke ulaze u vodu ispred glave, u širini ramena, ili nešto šire. Slobodno su opružene, laktovima okrenutim naviše, a dlanovima naniže. Glava je licem uronjena u vodu,vazduh  se zadržava.

     Prvo  se zagnjure šake, zatim, podlaktice, i najzad ramena. Da bi se izbegao suviše veliki pritisak na vodu, u trenutlai ulaska u vodu, dlanovi se nogu malo okrenuti ka spoljnoj strani. Među  vrsnim plivačima u poslednjih desetak godina zapaža se ulazak ruku u vodu sa tzv, visokim položajem, laktova . Na taj način plivač se podlakticama i šakama, koje se nalaze pod povoljnim uglom za stvaranje propulzije, odupire o vodu, trudeći se da laktove usmeri nešto napred. U ovoj fazi ruke se kreću malo ustranu, natrag i dole, stvarajući silu Ibtiska, koja zaustavlja poniranje tela. One pri kraju ove faze nešto se više savijaju u zglobovima laktova, s tim, da se dlanovi i unutranje površine podlaktica počinju da izlažu korisnom otporu vode (obe se šake približavaju uzdužnoj osi tela), kojim se telo pokreće napred. Takav položaj ruku je u stvari neposredna priprema za zaveslaj. Treba napomenuti da je pri plivanju maksimalnom brzinom trajanje ove faze svedeno na najmanju meru, a  ruke u vodu ulaze pod nešto većim uglom.

Delfin plivanje je po brzini na drugom mestu odmah iza kraula.
Na sljedećim video snimcima je prikazana pravilna tehnika “Delfin”:

 

 

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

 

 

 

 

Leđno plivanje

     U osnovi, leđni stil je obrnuti kraul. Ova disciplina sporija je od kraula i najlakša je za učenje zbog tehnike disanja, pri kojoj plivač više odmara nego što radi. Tokom obuke, važno je da se pravilno savlada stalno izvođenje pokreta opruženim nogama gore-dole. Prilikom plivanja, plivač nema preglednost putanje. Zato treba da pronađe neki predmet koji će mu poslužiti kao orjentir.

      Leđno plivanje učvršćuje pojasni deo tela i ispravlja držanje leđa.

     Pri plivanju, telo leži na površini vodeskoro horizontalno, kukovi se nalaze direktno ispod površine vode, potiljak je spušten u vodu, a iznad vode je samo lice okrenuto gore. Pokreti nogama gotovo da su isti kao u kraulu. Noge neprekidno izvode naizmenične i snažne pokrete gore-dole, sa opruženim stopalima i prstima okrenutim unutra. Pokreti rukama izvode se tako što se prvo jedna ruka spušta u vodu u produžetku ramana iza glavei polukružno zavesla do butine, zatim se vraća kroz vazduh u polazni položaj. Ruke Obavljaju naizmenične pokrete(kao „vetrenjača“) tako da slobodna ruka odmara kod zamaha drugo rukom.

     Uobičajne deonice za takmičenje leđnim stilom su: 50m , 100m i 200m . Ovo je jedini stil kada plivač startuje iz vode.

     Leđnu tehniku plivanja od ostalih tehnika najviše izdvaja slobodno disanje tokom plivanja, što je efekat boravka u položaju na leđima. Druga karakteristika ove tehnike je kretanje leđima u pravcu okretišta ili cilja. Tehnika leđno se pliva kao druga tehnika u disciplinama mešovitog plivanja, a kao prva tehnika u disciplinama štafete 4x100m mešovito.

Analiza leđne tehnike

Položaj tela plivača

     Plivač se nalazi u položaju na leđima, zauzimajući hidrodinamičan položaj, pri čemu je torakalni deo tela viši u odnosu na kaudalni, što je posledica anatomskih ograničenja i uslova plutanja. Telo plivača se nalazi pod napadnim uglom na pravac plivanja, koji se kreće u rasponu 5° – 10°, što zavisi od mnogo faktora. Glava plivača je u produžetku kičmenog stuba, oslonjena na vodenu površinu sa izduženim vratom i bradom lagano pognutom na grudni koš. Sa ovakvim položajem glave tokom plivanja, plivač može da gleda suprotno od smera svog kretanja. Tokom plivanja voda se oko glave plivača „sliva“ od temena, pored ušiju, preko obraza i brade, ne ulazeći u usta. Bitan detalj je da se glava plivača ne podiže s vode što bi za posledicu imalo grubo narušavanje horizontalnog položaja tela plivača, pregibanjem zglobu kuka i povećanjem čeonog otpora .
Telo plivača se, kao i za vreme plivanja tehnikom kraul, rotira oko uzdužne ose kako bi zaveslaji bili efikasniji, a čeoni otpor prilikom plivanja manji .

Disanje u leđnoj tehnici

     Plivanje leđne tehnike izgleda jednostavnije, jer učenici „mogu stalno da dižu”. Ovo je konstatacija koja se može sresti u praksi. Disanje je ritmično i u bliskoj vezi sa mehanizmom provlaka. Pored svoje primarne fiziološke funkcije u razmeni gasova, ritam disanje – mehanizam veslanja, obezbeđuje oslonac ruci plivača tokom izvođenja provlaka. Stoga ie primerenije disanje sa zadržavanjem daha i eksplozivnom izmenom vazduba-tokom plivanja, nego kontinuirano ispuštanje daha tokom zaveslaja. Razlog za ovakav način plivanjiHeži u činjenici da, kada su pluća plivača ispunjena vazduhom i kada se vazduh zadržava u njima, trup plivača ima oslonac u ruci plivača da izvede snažan provlak. Način disanja zavisi od sposobnosti i navika plivača, kao i od discipline koja se pliva. Vazduh se uzima tokom pripreme ruke, neposredno pred početak provlaka počinje se sa izdahom .

Na sljedećem snimku je prikazana ispravna tehnika “Leđnog plivanja”:

 

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

 

 

 

 

PLIVANJE    

Nekoliko narednih časova posvetićemo plivanju.     Još su stari Grci smatrali da su nepismeni ljudi oni koji ne znaju: čitati, pisati i plivati.I do današnjih dana plivanje je zadržalo status opšte kulture.     Plivanje se smatra jednim od najzdravijih sportova, njegovim se praktikovanjem osnažuju mišići cijelog tijela, podiže se vitalnost i životna energija, popravlja se disanje, povećava plućni kapacitet, stabilizuje  krvni pritisak. Plivanje je veoma korisno i za unaprjeđenje funkcionalnih sposobnosti, što znači – za poboljšanje respiratornog i kardiovaskularnog sistema, jer smanjuje uticaj sile teže i raspoređuje ga na horizontalnu površinu cijelog tijela.     Čovjek se, naime, najčešće nalazi u okomitom položaju i srce uvijek treba dodatni napor da bi na prosječnoj ljudskoj visini uspostavilo cirkulaciju. Kod plivanja, osoba je praktično u ležećem položaju, taj napor se smanjuje i cirkulacija je bolja. Voda kao fluid omogućava povećanje amplituda pokreta, čime se poboljšavaju fleksibilnost u zglobovima i mišićna snaga.     Svaka je plivačka tehnika dobra. Prsno i delfin simetrične su tehnike kod kojih se u isto vrijeme izvode jednaki pokreti rukama i nogama. Kraul i leđno asimetrične su tehnike s naizmjeničnim pokretima rukama i nogama. Kod leđnog plivanja olakšano je disanje, jačaju mišići gornjeg dijela trupa i mali međurebreni mišići. Sve plivačke tehnike kvalitetno utieču na jačanje mišićne snage ramenog pojasa i mišiće karlice.     Osim što doprinosi vitalnosti i podiže životnu energiju, plivanje koristi i tjelesnoj formi jer se tokom jednog sata plivanja može potrošiti i 500 kalorija. Posljednja istraživanja idu u prilog i dužini života: pokazalo se da plivanje smanjuje rizik od prerane smrti za čak 50 posto.     Navest ćemo samo nekoliko primjera blagotvornog dejstva plivanja na ljudski organizam:

1. Um
   Zamjenjuje odumrle moždane stanice.Stav
   Poboljšava mentalno zdravlje i raspoloženje.Mišići
   Jača trbušne mišiće, mišiće ruku i nogu.Hipertenzija
   Održava krvni pritisak pod kontrolom.Srce
   Smanjuje rizik od srčanih bolesti.Dijabetes
   Održava odgovarajuću razinu glukoze.Astma
   Jača pluća.Struk
   Sagorijeva i do 500 kalorija po satu.Kostur
   Poboljšava zdravlje kostiju.Hrskavica
   Smanjuje udarce na zglobove.

11. Fleksibilnost
    Čuva mišićnu savitljivost.Dugovječnost
    Smanjuje rizik od prerane smrti za 50%

                                                                                                       TEHNIKA PLIVANJAKraul ( slobodni) stil plivanja     Od četiri postojeća stila sportskog plivanja, kraul(slobodni) stil je najbrži. Kod izvođenja ove tehnike plivanja, ruke i noge rade istovremeno , pri čemu se najmanje troši energija. Kretanje napred dešava se neprekidno.     Obuku za ovaj stil plivanja nejbolje je pošeti u dečijem uzrastu, kada dete još ne ume da se održava na vodi, jer odrasla osoba teže uši nove pokrete.     Kod Kraula, usta su gotovo uvek zagnjurena. Rad rukama najvidljiviji je deo plivanja. Zamasi se izvode naizmenično levom i desnom rukom kroz vazduh, sa licem okrenutim prema dole i paralelnim sa površinom vode.Plivač mora istovremeno da udahne između dva zamaha rukom, brzo okrene glavu udesno ili ulevo i neprekidno izvodi naizmenične i brze udarce opruženim nogama gore-dole pod vodom, pri čemu opuštene pete treba da izlaze na povrđinu vode. Glava je podignuta da bi se pod vodom moglo videti ispred sebe. Leđa su iznad površine vodene, tako da linija vode prelazi preko čela i ramenog pojasa. Izdisaj se obavlja u vodi.     Standardne deonice staza za takmičenje kraul(slobodnim) stilom su: 50m,100m,200m,400m,800m i 1500m.     Slobodni(kraul)stil popularizovao je američki plivač, havajac Duke Paoa Kahanamoku, trostuku oolimpijski pobednik 1912. i 1920. godine.     Tehnika kraul je prva tehnika kojom se plivalo na prvim Olimpijskim igrama. Karakteriše je naizmeničan rad rukama i nogama, što plivaču omogućava da se kreće kroz vodu, stvarajući konstantno propulzivnu silu. Kraul tehika je najbrža plivačka tehnika, koja se nakon procesa obuke neplivača u najvećem delu slučajeva prva uči u procesu obučavanja plivanja.     Analiza kraul tehnike Položaj tela plivača     Kretanje tela plivača kroz vodu je otežano zbog veće gustine vode, kao sfere kroz koju se čovek kreće. Zbog svojih morfoloških dimenzija, čovek je primoran da položaj tela prilagodi novim uslovima. Telo treba postaviti u što horizontalaniji položaj (stream-line) kako bi na taj način što više smanjilo čeoni otpor. U svojim istraživanjima Kolmogorov, Rumyantseva, Gordon i Cappaert potvrđuju da, između ostalog, dovođenje tela plivača u hidrodinamički položaj doprinosi smanjenju čeonog otpora i stvara uslov za efikasnije plivanje.     Hidrodinamičan položaj tela plivača je aktivan položaj pri čemu ie angažovana celokupna muskulatura trupa, ruku i nogu. Ovaj položaj se uči i usavršava, kako bi plivač bio sposoban da ga zauzme u svakom momentu plivanja. Hidrodinamičan položaj tela plivača karakterišu i pogled plivača ka napred i dole, vodeći računa da podizanje glave iz vode ne naruši horizontalan položaj tela . Ramena i kukovi se tokom plivanja rotiraju oko uzdužne ose malim amplitudama, a noge su pružene u produžetku tela.     Podizanjem glave kukovi i noge plivača, počinju da tonu, što za posledicu ima povećanje čeonog otpora. Suprotno ovom položaju glave, dešava se da plivač glavu drži dublje nego što je potrebno, čime se menja oblik tela, segmenti trupa izdižu, povećavaju  otpori i utiče na kvalitet, efikasnost i samu brzinu plivanja. Za dubok položaj glave u vodi karakteristično je i da noge plivača izlaze iz vode više nego što je potrebno i na taj način umanjuju efikasnost njihovog rada.     Kada se prilikom plivanja naruši horizontalni položaj plivača, podizanjem glave, plivanje je otežano za 20-30%.     Sposobnost da minimalizuje otpor u fazi kliženja zavisi od oblika tela plivača i položaja tela u odnosu na pravac plivanja, a sve se to nalazi unutar naučenog položaja.     Položaj tela se tokom plivanja narušava, rotacijama oko uzdužne ose .     Stalne rotacije tokom plivanja vrše se ramenom, trupom i kukovima i one treba da budu sinhonizovane. Za vreme ovih rotacija glava plivača mora biti mirna, osim u momentima uzimanja vazduha, kada se vrši rotacija lica na stranu. Udarac tokom plivanja se vrši
     Rotacije trupom su značajan element u plivanju kraul tehnike. Rotacije tela se kreću između 70° – 80°, tj. 35° – 40° na svaku stranu (Colvvin, 1998) Važnost rotacije tela tokom plivanja se ogleda u sledećim činjenicama:     Lakše se prevodi ruka iz faze otiskivanja do novog zaveslaja i smanjuje se mogućnost povrede ramenog zgloba     Prilikom ležanja na grudima, na podu sa rukama u predručenju, jako je teško simulirati kraj zaveslaja, pa jednu ruku “vratiti” iz perioda otiskivanja u period zahvata, bez rotacije tela. Ovakav pokret bi mogao dovesti do povrede u zglobu ramena. Isto se dešava i tokom plivanja. Koliko god da je zglob ramena fleksibilan taj pokret je nemoguće izvesti bez rotacije oko uzdužne ose i adaptacija unutar zglobova ramena, trupa i kukova.     Mišići trupa i leđa, kao i grudni mišići su veoma jaki, pa je uz dobru rotaciju tela zaveslaj plivača stabilniji i efikasniji. Prilikom rotacije sa jedne na drugu stranu, vrši se transfer snage na ruku koja proizvodi u tom momentu propulzivnu silu. Rotacije trupa tokom plivanja su dobar način da se iskoristi veliki potencijal leđne i grudne muskulature, kao i muskulature trupa. Plivanjem bez rotacije trupa opterećuju se mišići ramenog pojasa koji su znatno slabiji.Na sljedećim snimcima je prkazana ispravna tehnika:https://youtu.be/gnu4AnI2nqg https://youtu.be/9bvZlA-zJz0 To je sve za danas. Na narednim časovima ćemo obraditi i ostale stilove. prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić    

ŠTETNI UTICAJI U SPORTU

A. DOPING

Doping je stavljen na prvo mjesto zbog:

• njegovog sve većeg udjela u savremenom sportu
• štetnosti po zdravlje ljudi.
• sportskim rezultatima koji su postignuti uz pomoć dopinga.
  Kontrola upotrebe dopinga se počela ozbiljnije provoditi tek 80-tih godina prošlog
  vijeka(atletika,plivanje,biciklizam,..)kada je upotreba dopinga postala službena politika nekih država.Do unazad 10-ak godina o dopingu ufudbalu se nije gotovo uopste govorilo,osim sporadičnih slučajeva(uživanje kokaina npr.).Postavljanjem sve većih zahtjeva pred nogometaše,na žalost ,dolazi i do šire primjena dopinga o čemu se sve više zna poboljšanjem borbe protiv njega.
  Bavljenje sportom podrazumjeva trening,natjecanje i postizanje što boljih rezultata.
  Prije svega sport bi trebao značiti poboljšanje i održavanje zdravlja,jačanje karakternih osobina na svoju dobrobit i svoje okoline.Primjena dopinga negira osnovne vrijednosti i načela sporta.Granica između dozvoljenih i nedozvoljenih lijekova i metoda u sportu postavljena je arbitrarno i ,protivno očekivanju, nije temeljena na isključivo medicinskim principima,što je i jedan od razloga zbog kojega su ponekad opšte prihvaćena pravila kontroverzna.
  Doping je kršenje etičkih načela sporta i medicinske nauke. Pod dopingom se podrazumjeva:
  1. primjena supstanci koje pripadaju zabranjenim farmakološko ljekovitim skupinama
     supstanci;
  2. primjena različitih zabranjenih metoda;
  3. skupine lijekova podložene određenim ograničenjima:
• 1.Zabranjene skupine supstanci:
  • stimulansi
  • narkotici
  • anabolici
  • diuretici
  • peptidski i glikoproteinski hormoni i njihovi analozi
• 2..Zabranjene metode:
  • krvni doping
  • farmakološka,kemijska ili fizikalna manipulacija
• 3.Skupine lijekova podložne određenim ograničenjima:
  • alkohol
  • marihuana
  • lokalni anestetici
  • kortikosteroidi
  • beta-blokator
    Najčešće korištena sredstva i metode dopinga u sportu:
    Stimulansi djelujući direktno na središnji živčani sustav, oni povećavaju budnost, smanjuju osjećaj umora.Mogu podizati borbenost,privremeno podižu samopouzdanje stvarajući ,često pogrešni, privid bolje sposobnosti.
    Najčešća štetna,neželjena djelovanja su:anksioznost,pretjerana agresivnost,što nerjetko
    uzrokuje slabiju moć rasuđivanja(mogućnost povređivanja protivnika i samog sebe raste) Nadalje povećanje frekfencije srca i vrijednosti krvnog pritiska dovode i do brže dehidracije.
    –Amfetamin i slične supstance na listi su najodgovornijih za takve posljedice.Nema
    medicinskog opravdanja za primjenu amfetamina.
    -Druga često korištena skupina su:
    simpatomimetičkiamini:efedrin,pseudoefedrin,amini:efedrin,pseudoefedrin,fenilpropanolamin i norpseudoefedrin.
    -Beta-2 agonisti (razvrstani su i u stimulanse i anaboličke supstance),Kada se primjenjuju oralno ili putem injekcija dovode do jakog stimulacijskog i anaboličkog učinka.
    Često lako prepoznatljivi simptomi koji navode da je sportista uzeo neki od stimulansa: proširene zjenice,pojačanno znojenje,nervoza ,nemir,tremor,nesanica,visok pritisak, gubitak na tjelesnoj težini.
    Nekada,pogotovo kod većih doza,sportista uzima poslije utakmica sredstva za smirenje da bi mogao odspavati,i tako ulazi u začarani krug koji može dovesti do prave ovisnosti.Zloupotrebe kombiniranja stimulansa i sedativa su nedavno otkrivene kod vojnika koji su sudjelovali u dugačkim i napornim borbama bez mogućnost kvalitetnog odmora(tenkisti,piloti,..).
    Među stimulanse ubrajaju se mnogi lijekovi(od kapi za nos,lijekovi koji se upotrerbljavaju kod astme,..) pa do droga (kokain;sve češće se nalazi na rezultatima doping kontrola)
    Kofein-uzorak urina smatra se pozitivnim ukoliko je koncentracija veća od 12 mikrograma/mililitru.Uživanje kave, čaja ili drugih napitaka koji sadrže kofein ne može dovesti do prekoračenja ove granice.Uzimanje tableta,čepića ili injekcija kofeina može uzrokovati pozitivan test na kofein.
    Anabolički androgeni steroidi-AAS:
    U ovu skupinu uključeni su testosteron i ljekovite supstance koje imaju sličnu strukturu i
    aktivnost kao testosteron.U sportu se zloupotrebljavaju da bi povećali mišićnu snagu i masu,te pojačali agresivnost.
    Danas se sintezom u laboratoriji postiže da novi spojevi imaju jako izraženu anbolnu
    aktivnost. Primjena AAS u sportu praćena je nuspojavama oštećenja jetre,kože,kardiovaskularnog i endokrinog sustava.Mogu uzrokovati tumorski rast i nastanak psihičkih promjena(agresivnost prema okolini).U muškaraca anabolici smanjuju veličinu testisa i uzrokuju smanjeno stvaranje sperme.U žena se javlja pojačana dlakavost,smanjuje se potkožno masno tkivo,gubi se tkivo dojke,menstruacija je poremećena.Primjena u pubertetu može uzrokovati prijevremeni prestanak rasta.
    Primjećena je povezanost korištenja anabolnih steroida i sklonosti javljanju rupture ahilove tetive.
    U tijelu se mogu zadržavati dugo poslije primjene(do godinu dana).
    Kortikosteroidi
    Primjena kortikosteroida je zabranjena osim u slučaju :
  • topičke primjene(vanjsko uho,dermatologija,oftalmologija)
  • primjene putem inhalacije
  • intraartikularnim ili lokalnim injiciranjem
    Obvezatno je prijavljivanje sportista koji kortikosteroide tokom takmičenja uzimaju
    inhaliranjem.
    Liječnik koji želi primjeniti kortikosteroide lokalno,intraartikularno ili inhalacijom mora o tome pismeno,prije takmičenja,izvjestiti odgovornu medicinsku osobu
    Nepažljiva primjena kortikosteroida kroz određeno vrijeme može uzrokovati oštećenja vezivnog tkiva (ligamenti,tetive) i hrskavičnog tkiva (zglobna hrskavica).
• ZABRANJENE METODE
  –Krvni doping:
  krvni doping je davanje krvi,eritrocita i sličnih pripravaka sportisti.Ovom postupku može
  prethoditi uzimanje krvi od sportiste koji nakon toga nastavlja s treningom.
  Ti su postupci suprotnosti s medicinskom i sportskom etikom.Takođe postoje veliki rizici
  vezani uz transfuziju krvi ili krvnih pripravaka.To su nastanak alergijskih
  reakcija(osip,vrućica,…) i akutna hemolitička reakcija s mogućim teškim oštećenjem bubrega ako se primjeni nepodudarna krvna grupa,kasna transfuzijska reakcija praćena temperaturom i žuticom,prijenos zaraznih bolesti(hepatitis B;C AIDS)opterećenje cirkulacije i metabolički šok.
  –Farmakološke,hemijske i fizičke manipulacije:
  Zabranjuje se primjena tvari i metoda koje mijenjaju cjelokupnost i vrijednost uzorka urina koji se koristi u doping kontroli.Primjeri zabranjenih metoda su kateterizacija,zamjena urina ili miješanje urina,ometanje bubrežne sekrecije itd.
  Doping kontrola se može provesti na takmičenju ili izvan takmičenja bez bilo kakve prethodne najave sportisti koji se testira.Izbjegavanje doping kontrole ili odbijanje dobrovoljnog testiranja ima isti rezultat kao da je sportista bio pozitivan na testu što povlači i odgovarajuću kaznu.
  Sam protokol kojim se doping kontrola izvodi je precizno određen i ako se ne pridržava
  rezultati doping kontrole se mogu poništiti.
• B. PUŠENJE
  Uživanje duvanskog dima iz cigareta,cigara,lule ili pasivnim pušenjem uzrokuje brojne
  patofizološke promjene u organizmu koje dovode prvo do nikotinske ovisnosti a potom i do
  razvoja širokog spektra bolesti.Nikotinska ovisnost označava fizičku i psihičku potrebu za
  duvanskim dimom i njegovim sastojcima.
  Znaci nikotinske ovisnosti:
• -“ne može prestati pušiti”-jedan ili više neuspjelih pokušaja odvikavanja od pušenja
• neugodni simptomi pri nedostatku cigareta-nervoza,glavobolja,znojenje dlanova,..
• pušenje usprkos prisutnim zdravstvenim problemima
• prekidanje socijalnih ili sportskih aktivnosti i kontakata zbog nemogućnost pušenja u
  određenim situacijama.
  Pušenjem u tijelo se unosi preko 60 supstanci koje mogu izazvati karcinom (kancerogene
  tvari).Svako ko puši je u opasnosti da razvije ovisnost o nikotinu.Navika pušenja se obično stvara u pubertetu,gdje je ujedno vidljiva potreba aktivnog preventivnog djelovanja.
  Negativni učinci na zdravlje čovjeka su raznovrsni:
• Pluća-pušenje je uzrok 87% slučajeva karcinoma pluća .Takođe je među vodećim uzrocima
  emfizema,kroničnog bronhitisa.
• Srce i krvožilni sustav-Pušenje je udruženo sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih
  oboljenja.Ugljični monoksid onemogućava vezanje kisika za hemoglobin u eritrocitima čime
  direktno umanjuje funkcionalne sposobnosti kako običnih ljudi tako i sportista.
• Karcinom-veća je učestalost raka jednjaka ,bronha,ždrijela,grkljana i usne šupljine,kao i
  gušterače,bubrega i materice kod žena
• Plodnost-pušenje može uzrokovati neplodnost kod žena kao i impotenciju kod muškaraca
• Nagla smrt novorođenčadi čije su majke pušile za vrijeme trudnoće je češća
• Osjetila kao okus i miris su jako oslabljena kod pušača
  Najbolji i isplativiji način borbe protiv pušenja je prevencija pušenja provođenjem edukativnih mjera koje ukazuju na sve negativne aspekte pušenja,pogotovo kod adolescentne populacije koja je najpodložnija marketingu duvanske industrije.
  Na sportskim radnicima leži odgovornost da ,u prvom redu vlastitim primjerom,ukažu na
  štetnosti pušenja i da ne toleriraju mogućnost da članovi njihovog kluba postanu ovisnici o
  nikotinu.
  C. ALKOHOL
  Uživanje alkohola je u većini zemalja uobičajeno i sastavni je dio kulture i običaja.Postoji
  dosta objavljenih medicinskih istraživanja koja govore o pozitivnom učinku na zdravlje malih
  dnevnih količina alkohola.Problem obično nastane zato što pojedinac s vremenom razvija
  toleranciju na alkohol pa može konzumirati sve veće količine alkohola bez vidljivih znakova
  alkoholiziranosti.Za to vrijeme alkohol postupno oštećuje organizam i istovremeno se razvija
  ovisnost o alkoholu.
  Alkoholizam je hronična, često progresivna bolest koja može biti kobna.Ona uključuje
  okupiranost alkoholom i odsutnost kontrole unosa alkohola u organizam usprkos mogućim
  opasnim bolestima,poslovnim,obiteljskim i finansijskim posljedicama.
  Alkoholizam je ozbiljan problem i za društvo(npr. u SAD godišnji troškovi zbog smanjene
  produktivnosti i troškova liječenja alkoholičara iznose oko 185 miliona dolara)
  Alkoholičari obično negiraju da imaju problem prekomjernog konzumiranja alkohola.
  Najčešći znaci alkoholizma su:
• Ispijanje alkohola sam ili potajno
• Ne sjećanje razgovora ili događaja prije pijanstva
• Gubljenje interesa za hobije i aktivnosti koje su prije bile uobičajene
• “Imati potrebu za pićem”
• Nervoza kad se približava uobičajeno vrijeme kada pije(osobito ako piće nije dotupno)
• Držanje alkohola na neobičnim mjestima na poslu,kod kuće,u autu,..
• Problemi u međuljudskim odnosima,vezi,braku,poslu ili finansijama
• Podizanje tolerancije na alkohol(potrebna sve veća količina da “se napije”)
• Osjećanje fizičkih simptoma kod uzdržavanja od alkohola kao:mučnina,znojenje,drhtavica,..
  Predispozicije za postati alkoholičar su brojne:
• Dob-Ljudi koji pođu piti kao adolescenti imaju veliku mogućnost postati alkoholičari
• Spol-muškarci su češće alkoholičari nego žene
• Genetski faktori povećavaju rizik
• Obiteljska povijest uživanja alkohola takođe ima uticaja
• Emocionalni poremećaji-neki ljudi životne probleme “utapaju” u alkoholu
  Velika je važnost ranog prepoznavanja problema alkoholizma i pravovremene terapije, odnosno, prije nego što se razviju ozbiljna oštećenja organizma.
  Prekomjerna konzumacija alkohola uzrokuje:
• oboljenja jetre
• kardiovaskularne probleme
• bolesti probavnog sustava
• pojavu šećerne bolesti i upalu gušterače
• gubitak seksualnih sposobnosti
• prirođene malformacije novorođenčadi
• neurološke komplikacije
• povećan rizik od zloćudnih tumora (jetra,želudac,jednjak,gušterača,..)
  Druge komplikacije izazvane konzumiranjem alkohola su:
  -problemi u obitelji i razvod
  -slabiji rezultati na poslu ili školi
  -Povećanje rizika saobraćajnih nezgoda sa teškim posljedicama
  -povećana mogućnost slučajnih ozljeda uzrokovnih drugim razlozima(slabija
  motorika,ravnoteža,..)
  -Veća incidencija samoubojstava kod alkoholičara

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

 

 

 

 

 

 

Na ovom času biće prikazan aerobni dio,a odnosi se TAE- BO TRENING. To je jedan takođe dinamičan trening,a u onom anaerobnom djelu,biće vježbe na razboju koje se zovu PROPADANJA,ILI SKLEKOVI NA RAZBOJU.

U uvodnom dijelu radimo vježbe oblikovanja:

 

Ovo je aerobni dio i ima veliki značaj za kardiovaskularni i respiratorni sistem,a dobra je vježba za  sve ostale mišiće:

 

Ovo je vježba propadanja na klupi,a može da bude dobra ispomoć za propadanje na razboju,odnosno,neka vrsta predvježbe,jer je na razboju mnogo teže odraditi vježbu:

 

Sljedeća je vježba na razboju. Ako je gornji dio tijela skroz ravan,onda vježba pogađa biceps i grudi,ako je gornji dio tijela naget zajedno sa glavom naprjed onda više pogađa triceps i naravno grudi. Ne treba zaboraviti da i trbušni mišici u ovoj vježbi imaju važnu ulogu:

 

Na sljedecem videu je pojačano propadanje sa trakom,znači sa opterećenjem,ali to je za one koji su dobro utrenirani za ove prethodne vježbe:

 

I na kraju vježbe istezanja:

 

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

 

Današnja tema odnosiće se na aerobna i anaerobna vjezbanja,pa u okviru aerobnog vježbanja biće prikazan TAE- BO TRENING,i  vježbe koje se rade na STEP DASCI, a u anaerobnom delu,vežbe za zgibove.

Ovo je aerobni dio koji se radi na step dasci i ima veliki značaj za kardiovaskularni i respiratorni sistem,a dobra je vježba za  sve mišice.Očigledno je da mišici nogu i glutealni mišići trpe najveće opterečenje:

Sljedeći video se takođe odnosi na aerobni dio i prikazan je kroz TAE- BO TRENING. Ovdje,na kraju, imaju i vježbe za ruke i rameni pojas,trbuh,noge.Ovu koreografiju nije teško naučiti, a značajno je da je ovaj trening dobar i za koordinaciju:

Sljedeći su zgibovi,kao najbolji vid vježbe za gornji dio tjela i trbuh. Ovdje je značajno,pravilno izvođenje zgiba, disanje,program za početnike i one koji se usavršavaju:

Sljedeći video se odnosi na sve tipove zgibova koji se mogu izvoditi,a svaka od ovih vježbi utiče na pogađanje svih mišića gornjeg dijela tijela,kao i trbuha:

Jedan od najboljih programa za početnike jeste Amstromgov program za zgibove,pa ko želi da pogleda,može da ukuca taj naziv na netu.

     Zašto su zgibovi i propadanja, najbolja vježba za razvoj mišića,mišicnu definiciju,snagu,izdržljivost ?

Zbog toga što se stalno podiže sopstvena težina i to samo gornjim djelom tijela,bez oslonca.

 

I na kraju,vježbe istezanja i labavljenja:

 

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

 

Razlike između aerobnog i anaerobnog treninga

     Moguće je da ste svesni toga da bi trebalo da odvojite određeno vreme u toku nedelje kako biste vežbali, ali ono čega možda niste svesni i što vam nije jasno jeste koliko je vremena potrebno da odvojite za anaerobni, a koliko za aerobni trening.

Skoro svako je čuo za termine „aerobni“ i „anaerobni“ koji se koriste u kontekstu treninga ili fitnesa, ali ne razume svako razliku između ova dva.

Kada znate koji tip vežbanja je aerobni, a koji anaerobni, to pravi veliku razliku, kako za vaše dugoročno zdravlje, tako i u tome da znate koliko bi vremena trebalo da provedete na biciklu ili stazi za trčanje, a koliko dižući tegove. Naravno, savetujemo vam da se uvek pre započinjanja određene vrste vežbanja konsultujete i sa vašim lekarom.

Aerobni trening

     „Aero“ kao prefiks dolazi od grčke reči koja označava vazduh. Pod aerobnim treningom obično podrazumevamo aktivnost u toku koje pokrećemo ruke i noge kako bismo „uposlili“ čitavo telo. Koristimo mišiće u kontinuiranim (i obično lako izvodljivim) ritmičnim pokretima koje ponavljamo, tako povećavajući broj otkucaja srca i ubrzavajući disanje, dok za to vreme gradimo fizičku izdržljivost. Aerobni znači „sa kiseonikom“ – što znači da radeći aerobni trening, koristimo kiseonik kako bismo sagoreli masti i ugljene hidrate. Još jedan naziv za aerobno vežbanje jeste kardiovaskularno vežbanje jer nam se rad srca ubrzava i ostajemo bez vazduha. Kako dišemo sve teže, tokom ovakvog tipa treninga, sa svakim izdahom iz našeg tela izbacujemo i ugljen-dioksid, a mlečna kiselina se ne proizvodi, kao u toku anaerobnog treninga.

Vrste aerobnog treninga

     Aerobne vežbe se, donekle, mogu podeliti u tri grupe, u zavisnosti od toga koliko je potrebno energije za izvršenje određene aktivnosti. U prvu grupu spadaju lake fizičke aktivnosti kao što su: šetanje, džogiranje, vožnja bicikla i penjanje uz stepenice. U drugu grupu spadaju umerene do intenzivne vežbe kao što su: časovi plesa, planinarenje, plivanje, „penjanje na klupu“. Dok treću grupu vežbi odlikuju intenzivne i iscrpljujuće vežbe uključene u sportove kao što su košarka, tenis i odbojka.

Prednosti aerobnog treninga

     Aerobni trening ne samo da poboljšava sveukupno zdravlje i kvalitet života, već u isto vreme produžava i životnu dob. Aerobnim treningom sagorevamo masti, popravljamo raspoloženje, ojačavamo srce i pluća, smanjujemo rizik od dijabetesa, jačamo imuni sistem i izdržljivost. Pored toga, pomaže nam da smršamo, ako isti kombinujemo sa dijetom. Naravno, rezultati se razlikuju od jednog pojedinca do drugog, u zavisnosti od brojnih faktora kao što su godine, pol, količina fizičke aktivnosti i drugi.

Anaerobni trening

     Za razliku od aerobnog treninga, koji je uglavnom orijentisan na pokretanje celokupnog tela istovremeno, anaerobni trening cilja pojedinačne mišiće i drugi naziv za njega je „trening sa opterećenjem“. Zato što ne skačemo ili ne trčimo, tj. ne pokrećemo celo telo istovremeno, ova vrsta vežbi ne zahteva upotrebu kiseonika u istoj meri, tako da njome sagorevamo uglavnom ugljene hidrate. Anaerobne vežbe grade mišić kroz iscrpljujuće aktivnosti kao što su dizanje tegova i sklekovi koji se rade jakim intenzitetom. Vežbanjem na ovaj način, teramo mišiće da se bore protiv većeg opterećenja od našeg samog tela, kako bismo jačali mišiće.

Vrste anaerobnog treninga

     Ovakva vrsta vežbanja ne samo da gradi i jača naše mišiće, već i povećava našu sveukupnu snagu kroz vežbe otpora koristeći težinu našeg tela ili mašine i tegove. Trčanje na kratke staze, odnosno sprint, i joga takođe se mogu podvesti pod anaerobni trening.

Prednosti anaerobnog treninga

     Anaerobno vežbanje ojačava kosti što smanjuje rizik od osteoporoze. Takođe, može poboljšati snagu hrskavice i ligamenata, dok u isto vreme poboljšava funkciju zglobova. Ova vsta treninga smanjuje i rizik od potencijalnih povreda i poboljšava funkciju srca. Mišići štite telo čoveka i što su jači mišići, naše telo je zaštićenije. Na kraju, anaerobno vežbanje može da podigne nivo vašeg dobrog holesterola (HDL). Naravno, pominjemo da je pored svega potrebno uvesti i zdravu ishranu u kombinaciju i da rezultati variraju od jedne osobe do druge.

U nastavku ćemo da kažemo nešto o ZONAMA TRENINGA,odnosno o doziranju opterećenja,maksimalnom pulsu itd.

Zašto je potrebno poznavati zone treninga?

Organizam u svakoj od zona funkcioniše drugačije, razlikuju se metabolički procesi, ne koristi se isti izvor energije, ne oslobađa se energija na isti način. Potrebno je poznavati osnovne principe svake od zona treninga kako bi naš trening imao smisla u odnosu na cilj koji želimo da postignemo.

Zone treninga se određuju u odnosu na maksimalni puls – HRmax (maksimalni broj otkucaja srca u minutu pojedinca pri maksimalnom opterećenju). Zone treninga predstavljaju zone srčanog pulsa (broja otkucaja srca) u kojima organizam (i srce) radi u zavisnonti od opterećenja kojem je pojedinac izložen tokom treninga.

Kako se napreduje kroz zone treninga od nižih ka višim organizam se više opterećuje. Kako se napreduje ka višim zonama treninga organizam sve više koristi energiju iz glikogenih depoa (“brzu energiju”), takođe, puls se povećava i organizmu je potrebno više kiseonika. Duže zadržavanje u višim zonama treninga može da bude opasno i ne preporučuje se rekreativcima.

Kako odrediti zone treninga?

​Kao što smo pomenuli, zone treninga se određuju u odnosu na maksimalni srčani ritam (HR max). Šta je HR max? To je maksimalni broj otkucaja srca pojedinca pri maksimalnom opterećenju. Grubo se određuje kada od 220 oduzmemo broj godina vežbača. Tako da bi za jednog dvadesetogodišnjaka bio: HRmax: 220-20 = 200. Ova metoda je gruba i može biti neprecizna. Za precizno određivanje HR max preporučuje se trčanje od 3km umerenim tempom a odmah zatim sprint uzbrdo oko 200-300 metra. Odmah posle sprinta izmeriti puls i to bi bio HRmax.

1. Prva zona – zona zdravlja – 50-60% HRmax

Ovo je zona koja izuzetno prija organizmu. U ovu zonu se ulazi bržim hodanjem ili nekom drugom lakšom aktivnošću. Ovu zonu sportisti koriste za zagrevanje  I uvod u trening kao i za “hlađenje” posle treninga. Zona koja prethodi svim ostalim zonama. Ona pogoduje poboljšanju ukupnog zdravlja organizma, smanjuje stres, snižava krvni pritisak ali ne utiče na poboljšanje kondicije.

2. Druga zona – zona topljenja masti – 60-70% HRmax
Ovo je zona u kojoj organizam teži da za energiju koristi rezerve masti (80-85% energije) kako bi sačuvao rezerve glikogena za jače napore. Ova zona je idealna za rekreativce i one koji žele da se reše viška kilograma kao i za zagrevanje organizma kod sportista koji se spremaju za jači fizički napor. Trening u ovoj zoni će u manjoj meri doprineti povećanju kondicije I izdržljivosti. U ovu zonu se ulazi laganim trčanjem. Ovo je aerobna zona – energija koja se oslobađa stvara se u prisustvu kiseonika.

3. Treća zona – aerobna zona – 70-80% HRmax
Ovo je zona gde se energija oslobađa u prisustvu kiseonika. Ovde se postiže povećanje kondicije i izdržljivosti, jača se seo kardio-vaskularni sistem. Energija za trening u ovoj zoni se obezbeđuje iz glikogena i masti u odnosu od oko 55:45%. Ovo je zona veoma bitna za poboljšanje izdržljivosti vežbača.

4. Četvrta zona – anaerobna zona – 80-90% HRmax
Zona intenzivnog treninga. Ovde imamo eksplozivne pokrete, organizam više ne troši energiju iz masti već isključivo “brzu” energiju iz glikogena. Energija se oslobađa bez prisustva kiseonika. U slučaju dužeg zadržavanja u anaerobnoj zoni dolazi do nagomilavanja mlečne kiseline što uzrokuje pojavu zamora i povećanja kiselosti organizma. Ova zona je bitna za poboljšanje kondicije.

5. Peta zona – “crvena zona” –  90-100% HRmax
U ovoj zoni srce radi blizu svog maksimuma. Nije preporučljivo zadržavanje u ovoj zoni. Zona ekstremnog napora. Ovde se takođe koristi energija iz glikogena i bez prisustva kiseonika (anaerobni rad). Primer za rad u ovoj zoni je sprint na 100 i 200 metara.

Primer za određivanje zone treninga:

Uzmimo slučaj sportiste od 20 godina. Za određivanje HR max najbolje bi bilo da se sprovede gore pomenuti test. U slučaju da to nije moguće primenićemo formulu “220-(broj godina) =”. U ovom slučaju:
220-20 = 200

1. zona – 200*55% = 110 otkucaja
2. Zona – 200*65%= 130 otkucaja
3. Zona – 200*75%= 150 otkucaja
4. Zona – 200*85%= 170 otkucaja
5. Zona – 200 *95%=190 otkucaja

Prije treninga obavezo vježbe oblikovanja:

Za aerobni dio treninga planirano je trčanje (ako ste u mogućnosti) i to u skladu sa navedenim trening zonama (preporučujemo plavu i zelenu zonu).Oni koji nisu u mogućnosti da odrade trčanje u prirodi mogu da odrade vježbe sa prošlog časa.

Evo i jdan link za pravilno trčanje,vi to u glavnom svi radite dobro ali mozete i da pogledate:

Što se tiće anaerobnog dijela,prošli čas ste dobili vježbe za rameni pojas,a ovaj čas dobijate vježbe za trbušnu muskulaturu.Kao i prošli put i sada su jasno prikazane grupe mišića na koje vježbe djeluju:

I na kraju vježbe istezanja:

I za kraj motivacioni video za trčanje sa jednim od najboljih sportista svih vremena:

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

 

 

 

 

 

 

 

VEOMA VAŽNO,OBAVEZNO PROČITATI !!!

Svaki čas sastojace se iz vježbi oblikovanja,kako bi tijelo pripremili za napore,zatim aerobni deo( aerobni znači uz prisustvo kiseonika,to je duža aktivnost kao što je hodanje,trčanje,voznja bicikla) a u našem slučaju biće vjezbe dinamičkog sadržaja,koje poboljšavaju kondiciju.

Zatim vježbe za snagu,koje će se odnositi na pojedine mišićne grupe,pa npr.za ovaj čas biće vježbe za ruke i rameni pojas,sledeći čas za trbušnu muskulaturu,pa sledeći za noge i zadnjicu i tako redom.

Znaci,svaki čas ćete imati kompletan trening na raspolaganju,pa izvolite,vježbajte. Moje je da vam to omogućim,a vježbanjem ćete pomoći sebi da izgradite svoje telo,budete zdraviji i zadovoljniji,a kompezovati stalno sjedenje ( čast onima koji već vežbaju).
Mislim da je ovaj način najbolji,zato što ćete imati kompletan trening,zatim,ministarstvo je preporučilo ovo,jer obimno je gradivo iz ostalih predmeta,zatim,puca informatički sistem,jer mnogo je informacija na netu i na kraju mnogi tekst ne čitaju,nego gledaju snimke ( čast izuzecima). Pa eto…da krenemo.

Ovo su vježbe oblikovanja,koje ću mjenjati svaki čas,služe da se organizam uvede u naporni rad,tako što će zagrejati velike mišićne grupe,zglobove,ligamente… 

Ovo je aerobni dio,objasnila sam u prvoj poruci zasto služi. Na nekim časovima biće i prikaz trčanja i doziranje opterećenja.

 

 

Na ovom videu se tačno vidi koje mišićne grupe koja vježba pogađa. Ovo su statičke vježbe snage za ruke i rameni pojas. Učestvuju tu i druge mišićne grupe,ali u manjem obimu.

 

 

I NA KRAJU,ISTEZANJE I LABAVLJENJE MIŠIĆA. OBAVEZAN  DIO. OBAVEZAN,ZATO ŠTO SMIRUJE ORGANIZAM,VRAĆA FIZIOLOŠKE FUNKCIJE NA OPTIMALAN NIVO,ZATIM,PRODUKTE METABOLITA ( TO SU SAGORENE MATERIJE) PROTOKOM KRVI KROZ MIŠIĆE ELIMINIŠE,NARAVNO,NE SKROZ. JER, KAD SE ISTEŽEMO VEĆA JE PROKRVLJENOST MIŠICA,PA JE U MOGUĆNOSTI DA IZBACI OVE PRODUKTE. I NA KRAJU,MIŠIĆ KOJI JE ZAVRŠIO TRENING JE JAKO NAPET,SAMIM TIM SKRAćEN,PA OVIM ISTEZANJEM OPUŠTATE MUSKULATURU,ONA SE RELAKSIRA I LAKŠE REGENERIŠE ZA BUDUĆI TRENING

 Ovo su smernice,kako vježbati,pa PROČITAJTE OBAVEZNO!!!

SPORTSKI POZDRAV!

prof.fizičkog vaspitanja: Rada Babić

                         Rukomet

Rukomet je ekipni sport sa loptom, u kojem se takmiče dvije ekipe po6 igrača u polju + 1 golman na svakoj strani. Igra traje dva puta po 30 minuta, a cilj je dati što više golova od protivničke ekipe. Lopta se između igrača dodaje rukama slično kao u košarci ali sa nešto manjom loptom I uz drugačija pravila vođenja lopte. Osnovne karakteristike rukometa su sledeće:

• Jednostavno definisan cilj igre

Ova igra ima jasno i jednostavno definisan cilj igre, a to je postizanje što većeg, a primanje što manjeg broja golova. Gol se postiže bacanjem lopte u vrata i predstavlja rezultantu svih prethodnih djelovanja ekipe u obrani I napadu.

• Bogatstvo prirodnih oblika kretanja

Rukomet kao rijetko druga sportska igra sadržava sve prirodne oblike kretanja poput trčanja, skokova, padova, kotrljanja ili bacanja. Svi ovi prirodni oblici kretanja ravnomjerno su zastupljeni I učestalo se primenjuju u okviru obrambenih napadačaskih kretnih sadržaja.

• Kineziološka različitost

Rukomet spada u red polistrukturalnih sportskih aktivnosti u kojoj su podjenako zastupljene ciklične i aciklične kretne strukture. Ciklični kretni sadržaji odnose se na kretanja igrača koji se manifestuju različitim načinom, ritmom i intezitetom izvođenja i koji se često prekidaju i narušavaju brojnim acikličnim sadržajima poput bacanja, skokova I slično. S obzirom na bogatstvo i različitost kretnih aktivnosti, rukomet predstavlja jednu od najsloženijih sportskih igara.

• Cjelovitost uticaja na antropološki status

Ova igra ostvaruje cjelovitost uticaj i omogućava ravnomjerno unapređenje ukupnog antropološkog potencijala igrača, naročito u području morfoloških karakteristika jer podjenako angažuje sve sisteme za kretanje i tako omogućava skladni razvoj svih mišićnih grupa. Rukomet takođe podjenako angažuje različite funkicionalne potencijale te omogućava svestrano i potpuno unapređenje svih motoričkih sposobnosti.

Rukometni teren i oprema

Dimenzije rukometnog terena su dužina 40 metara a širina 20m. Tereni su uglavnom u natkrivenim prostorima ili dvoranama, a pod je tradicionalno bio drveni parket, dok se danas koriste umjetni materijali od tvrde gume. Postoje I vanjski tereni, uglavnom od betona ili asfalta, ali se oni uglavnom ne koriste za natjecanja najvišeg nivoa zbog opasnosti od padova i ozljeda igrača. Na terenu se nalaze linije koje određuju pojedine dijelove terena.Na sredini terena se nalazi linija koja odvaja teren na dvije polovice. Na suprotnim stranama terena, i to na kraćim stranicama, nalazi se po jedan gol, koji je 2 m visok i 3 m širok. U golu je razapeta mreža. Ispred svakog gola se nalazi polukružni prostor, na prosječnoj udaljenosti 6 m od gola, označen punom linijom. Taj se prostor od 6 m na terenu osim što je označen linijom često I oboji drugom bojom, različitom od boje ostatka terena. Na 9 m od gola nalazi se isprekidana polukružna linija,tzv.deveterac. Ispred gola na udaljenosti od 7 m nalazi se kratka ravna crta koja označava mjesto izvođenja kaznenog udarca, tzv.sedmerca.

Rukometna lopta je takve veličine da je prosječni igrač može držati u jednoj ruci prstima, s dlanom prema dolje iako naravno loptu smije držati i s obje ruke. Standardno se kao materijal izrade koristi koža, iako ima lopti od umjetnih materijala. Dimenzije lopte 56cm.

Osnovna pravila igre

Cilj igre je loptom pogoditi gol, tj.postići pogodak. Igra se po dva poluvremena po 30 minuta, i ekipa koja postigne više golova je pobijednik. Igrači smiju rukama dodirivati loptu i dodavati se međusbno, kao I šutirati prema golu. Svaki igrač smije napraviti do 3 koraka držeći loptu u ruci, dok za svaki sledeći korak mora loptu voditi odbijajući je od pod, ili je mora dodati saigraču, ili šutnuti na gol. Svi igrači se slobodno kreću po cijelom terenu, osim u prostoru 6 m ispred oba gola. U tom prostoru smije stajati samo po jedan član odrambene ekipe koji se naziva golman. Ostali igrači smiju iznad prostora od 6 m pokušati uhvatiti ili dodati loptu samo u skoku, dakle za vreme leta.

Dvije osnovne faze igre za svaku ekipu su faza napada i faza odbrane. U fazi napada igrači najčešće koriste formaciu s dva bočna igrača ( lijevo i desno krilo), tri spoljna igrača (levi spoljni, srednji spoljni I desni spoljni) te pivot ili centar. U odbrani se koristi nekoliko različitih varijanti, koje označavaju način postavljanja tj.formacije odrambenih igraca ispred svog prostora od 6 m.

Odrambeni igrači smiju do određene mjere ometati napadače u pokušaju dodavanja lopte ili šuta na gol. U koliko pri tome koriste udarce ili grubo povlačenje protivnika jedan od dvojice sudija će dosuditi prekršaj. Za izrazito grube prekršaje može se dobiti kazna žutog ili crvenog kartona, isključenja na dvije minute ili trajnog isključenja iz igre. Kod isključenja na dvije minute ekipa nema pravo zamjene isključenog igrača za vreme trajanja kazne.

Prekršaj se izvodi s mjesta gdje je napravljen osim u dva slučaja:

• Ukoliko je prekršaj napravljen u zoni deveterca a pritom nije bilo izrazite prilike za postizanje gola, dosuđuje setzv.desetetackoji se izvodi sa isprekidane linije deveterca sa mjesta najbližeg prekršaja.

• Ukoliko je prekršaj bio u zoni 6 m i to u trenutku izrazite šanse za postizanje pogotka (već upućen šut ili igraču koji je slobodan u izglednoj poziciji za šut na gol) dosuđuje se kazneni udarac sedmerac. Kod izvođenja sedmerca svi odrambeni igrači moraju stajati iza prostora deveterca, a jedan napadač upućuje direktan udarac na gol sa pozicije 7 m.

Rukomet se danas igra u muškoj i ženskoj konkurenciji, u različitim starosnim grupama. Rukomet je i standardni olimpijski sport.

Rukomet je nastao krajem 19.vijeka, u Sjevernoj Evropi, najprije u Danskoj, Njemačkoj i Švedskoj.

TEKST PRIPREMILA UČENICAKRISTINA ĐOKIĆ.

           Odbojka na pijesku

Odbojka na pijesku je popularan i tražen sport koji je nastao kao varijanta tradicionalne dvoranske odbojke. Kao mjesto igre koriste se uglavnom peščane plaže gdje je i sport nastao. Iako je odbojka na pijesku u početku bila uglavnom samo zabava, postepeno je prerasla u pravi takmičarski sport, pa je od 1996. godine u programu Olimpijskih igara. Odbojka na pijesku je nastala na plažama u Kaliforniji u SAD negdje oko 1920. godine. Kao takmičarski sport dugo nije bila šire prihvaćena, iako je bilo pojedinačnih profesionalnih turnira i takmičenja. Pravi bum u razvoju odbojke na pijesku dogodio se 90-ih godina 20 vijeka, što je dovelo do toga da je od Olimpijskih igara 1996. godine u Atlanti odbojka na pijesku dio porodice olimpijskih sportova. Najpoznatije nacije u tom sportu su SAD i Brazil. U Srbiji takođe postoje službeni turniri, koje organizuje Odbokajški savez Srbije-Komisija za odbojku na pijesku i koji se igraju u okviru Prvenstva države. Od međunarodnih uspijeha naših takmičara treba pomenuti: 1. mjesto na međunarodnom turniru u San Dijegu 1998. godine, 5. mjesto na turniru na Menhetn Bič-u 1998. godine, 3. mjesto na turniru u Limasolu 2000. godine, 5. do 8. na evropskom kupu u Zagrebu 2003. godine. Naši najbolji igrači su Ivan Bugarčić, Vladimir Knežević, Zoran Jovanović itd. Tim se sastoji od 2 osobe, od kojih je jedan kapetan. Natjecanje se odvija u parovima od 2 do 2 igrača. Zamjena ne postoji ako je jedan od sportaša ozlijeđen i nije mogao nastaviti igru tim će nadoknaditi gubitak. Tijekom utakmice, igrači su slobodni odabrati pozicije kao njihov položaj na propise. Komuniciranje jedni s drugima za vrijeme utakmice nije zabranjeno. Odmor između serija traje samo 1 minut. Većina pravila igre preuzeta su iz standardne odbojke, a dve ključne razlike su vrsta terena (pijesak umjesto tvrdog parketa ili betona) i ekipa koja se sastoji od dva igrača sa svake strane (a ne od 6 kao što je to slučaj u standardnoj odbojci). Evo ostalih glavnih razlika u pravilima odbojke na pijesku i dvoranske varijante:

• teren je veličine 8×8 metara, a ne 9×9 metara kao kod dvoranske varijante

• nije dozvoljeno igranje prstima iznad glave prilikom prijema servisa ili napada. Izuzetno se dozvoljava igranje prstima iznad glave prilikom prijema smeča i to ako je putanja lopte iznad visine ramena igrača koji brani napad

• standardi za suđenje takozvane duple lopte prilikom igranja prstima iznad glave je znatno stroži

• dodir bloka se uvijek broji kao prvi kontakt

• zabranjen je mekan dodir prilikom kojeg igrač koristi vrhove prstiju do odredi smijer lopte prema protivnikovom polju, već je za napad dozvoljen čvrsti udarac (smeč)

Karakteristično je i korišćenje signala rukama kojima igrač pokazuje svom saigraču koji potez planira izvesti. Ti se signali izvode rukom iza leđa, što onemogućava protivnika da signal primijeti i prepozna. Uobičajeni signali su stisnuta šaka koja signalizira da igrač neće pokušati blok, jedan ispružen prst koji javlja da će igrač blokom štititi moguć napad paralelom, te dva prsta koja signaliziraju pokušaj blokiranja dijagonale. U slobodnoj varijanti sve što treba je odgovarajući ravni prostor na peščanoj plaži ili terenu, odbojkaška lopta i mreža. Bodovanje je slično kao i u dvoranskoj „sestri“, dakle dva se seta igraju do 21 poena, a treći se set igra do 15 poena pa ukoliko je rezultat izjednačenekipa koja mora osvojiti dva poena više od protivničke ekipe bez obzira do kojeg se rezultata igralo i koliko trajala. Kako je riječ o sportu koji je najčešće vezan uz plaže, takmičari su u skladu s tim uvijek bosi i često odevenj u kupaće kostime. Zbog sunca neizbežni detalj su i sunčane naočare ili kape sa širitom.

TEKST PRIPREMILA UČENICA VALENTINA ĐOKIĆ.